Школски гласник

Вр- 12.

ШКОЛСКИ Г.ЛЛСНИК

Стр. 205.

тељске, који су се развијали једино у оквиру школе и просвете, а никако на рачун неке превласти у странци. Данас кад су се учитељи иовукли због некоректног постуика према њима, дошло се ипак до уверења да се без учитеља не може. И тако је дошло до контакта између оних учитеља, који за странку кад јој је најпотребније било нису ништа учинили и оних који су странку окренули на своју Фамилијарну воденицу, таком друштву разуме се да су добро дошли и они који се држе онога „ла странка може одстуиити кадгод од начела за љубав свога човека". Такав конгломерат начелно „чврстих" људи, хоће да ироскрибира оне који неће да их слушају. Пошто се у току времена показало, да учитељи већ самом иасивношћу својом сметају интересима тих егоиста, то се ипак за невољу појела и та мува да се учитељима поново подиђе, што је учињено на последњој бачкој епарх. скуиштини. Но то све није доста, јер учитељство је и иосле тога ипак пасивно и све се већма шире размере те пасивности, не само у старијем учитељству, које је за сву своју пожртвовност доживело да му се вређа учитељски углед, него и међу млађим генерацијама учитељским, које имију јасан и тачан поглед у развој таких односа, између тих закупника једностраног јавног мњења и учитељства, које није никад и неће ни сад, да трпи не само терор појединаца ни у којој странци, него чак ни деспотизам саме странке. За то се данас нападају у првом реду „П1к. Гл." и његов издавач, што заступају учитељску ствар. За то се нападају неки старији учитељи, који су век свој провели на добром и корисном послу народног просвећивања и ширења по нкроду правих истина радикалног начела. За то се индиректно нанадају и они млађи другови наши, који неће да се клањају партијским идолима, него са етичке стране схваћају рад једне странке у народу, и неће тај свој идеализам да издаду под кирију у кориот л^чних интереса појединаца у партији. И сасвим је тачно, исправно и нравог васггатача и нросветног радника достојно тако становиште, а коме није право то, нека се нродаје, нека каља другог. Тиме показује евоју боју. И ми се тима не чудимо, јер најмљеника је увек било и биће, али ако у садашњој т. зв. радикалној странци нема баш никога од председника на до најнезнатнијег члана њеног, који још није ностао оруђе неколико страначких експлоатато-

ра, онда је то заиста жалостан знак. Жалосно је да једна етранка жлви од тренутних мајсторија, од грдње евију оних, који указују на некоректност њених ноступака, а најжалосније је што та сгранка хоће и на школском и просветном пољу да шири тај систем. Њен орган неће ништа постићи вко једног или другог учитеља иразним грдњама наружи, наиротив што више т^ких бесмислица објављује у толико већма обара себе. Нарочито то постиже таким некоректним радом у учитељству, јер учитељство не спада у ону читалачку публику која све прима за готов новац. Кад „Застава" данас иише, да су учитељи које она данас ружи, некад вукли „награде" за свој родољубиви рад, држимо да ио неком главнијем управнику странке мора бар један образ поцрвенити кад то прочита, еећајући се оног стања кад материјалне нрилике „Заставине" нимало нису подеене биле за експлоатисање. Такав начин „Заставина" писања не говори против учитеља који су јој тада душу држали, не, такво писање је за сваког учитеља један снажан тетеп*о, дапази с каквим светом ради. Кад смо ми већ своју најбољу снагу утрошили за то, да нас сада клеветају по „Застави" свима могућим неистинама, служиће то бар за поуку млађима да се чувају од друштва које тако схваћа оружје начелне борбе. Ми, иак, који у данашњем „Заставином" радикализму не видимо онај некадашњи идеализам који нас је све задобио за рад, а ире неку годину разочарао својом реакционарном метаморФозом, терором и личним егоизмом, држаћемо се још увек својих старих начела и ако је то према схваћању данашњег радикализма нешто назадно. Ми смо уверења да је бар часпо! И с тог гледишта не само да нећемо учинити по вољи „Застави" и њеним писцима да идемо из странке у странку, као што то међу њима влада, него ћемо остати томе до следни и на школском пољу, те сваког оног који хоће и недагогију и методику да иодели на радикале и нерадикале, сузбићемо у границе реда и пристојности, па мајош толико викао као што вичу та два ^авнашња викача, који мисле да и хербартијанизам и принципи експерименталне иедагогије треба да служе радикализму и недостојно се сиграју речима, тврлећи глуне неистине и о нами и о становишту збора и одбора новосадског среза и о Хербарту, фономимици и осталом. У „Заетави" можете износити глупости какве хоћете, кад вам није срамота, и кад уред-