Школски гласник

ШК0Ј1СКИ ГЛДПНИК ЛИСТ 3Л ШКОЛУ И УЧИТЕЉ&

Бр. 16. У Ново{Ш Саду, 15. октобра 1909. Год. II.

САДРЖАЈ: У служби народу, од Ј. Миодраговића. — Научна и морална ФилозоФија. Кепе \Уогт8, превод Ж. Раковића. — Извештај о трогодишњем раду учит. збора новосад. шк. среза. — Практичне обраде: Мере за време. — Срееки зборови: Будимски, вел. какиндски, вршачки срееки учнт. збор. — Допие : Из Потиеја. — Преглед књига : Одговор г. Ђеки Петровићу. — Белешке. — Мадо одговора. — Нове књиге.

У служби народу.

Народ је састављен од нас, јединица својих. Ми смо делови његови, а он је целина. Целина је старија од делова. Делови се мењају, а целина оетаје. Ми долазимо и одлазимо, а народ остаје. Али у томе народу опет остајемо ми не само гробом него и у потомству своме. Место нас живе синови наши, деца наша и потомци наши. С тога рад за народ свој то је рад за потомство своје; и обрнуто, рад за потомство своје то је рад за народ свој. Два су дакле рада и природна, и оправдана, и нужна. Јер као што је потребно да се човек брине о себи, исто је тако потребно да се брине о потомству своме, дакле о народу своме. А у томе народу живимо и ми, те брига о љему обухвата и бригу о нами и бригу о породу и потомству пашем. С тога та брига наје мало важна. Она је важнија од бриге о себи лично, о себи као индивидуји. Народи се додирују, и борба између 1бих је још оштрија него између појединих индивидуа. И у тој борби побеђује онај који се више стара о себи као целини и где се целина више стара о деловима својим. А подлеже онај, где је мање свести, мање мара за себе и мање овога стараља. * И школа мора бити у служби народу своме, особито она народна, основна, нор мална. Она сва мора да буде народпа. Она мора не само да одржава језик народни и обичаје народне, пего и да чини све оно што потпомаже опстанак и развитак на

родни а отклања све оно што му стаје на пут да живи слободно и да се развија. А како ће ово учинити ? Ми налазимо, да је веома узан круг ограничити се само на језик и обичаје народне. Непотнуно је и додати томе још и упознавање с исгоријом народном и земљама у којима он живи. Јер, језик може потиснути и други који; обичаја има и глупих и штетних; ирошлост је тамна, магловига и без утицаја на чиниоце у садашњици; а земља може остати само по имену наша, ако допустимо да је туђин насели и заузме. Све је то дакле недовољно. Права помоћ и истинеко старање о народу своме, дакле о себи и потомстау своме, иде много даље. На првом месту, наш народ физички ироаада , кржља, много болује и умире. Морамо дакле из основа изменити његове хигијенске прилике и у школи и на дому. У школи се много више мора пазити на здравље и развијање телесно, а и школа, и црква, и журпалистика, и књижевност и сва јавпост морају се постарати, да се здраветвене прилике поправљају и у кући српској, особито на селу, где их је највише а погодбе за здравље су у њима најгоре. Та само кад бисмо усаели, да се народ наш мање трује шљивовицом, да више привређује, а мање троши о славама и свадбама, па бисмо много учинили! А ако бисмо му још поправили и стан, храну и одело, онда бисмо учинили још више. И ово нам мора бити прва брига у старању о народу своме. А у овоме школа може