Школски гласник

Пр. 17.

ШКОДСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 287.

женог. За овај посао иотребна је већа груна недагошки и научно образованмх људи, да сгворе основе за такву Насгавну (Х*нову. По нроблемима сређено градиво је основ и правој концентрацији. Данас се обично спроводи концентрација по објектима Но јасно је да ће о правој концентрацији моћи бити говора тек тада, кад разно наставно градиво буде проткано једним проблемом. Н. пр.: Кад је реч о плућима пеког еисавца, може се у исто доба говорити и о норама еа неком лисгу, јер се у оба случаја ради о проблему што шире површиае за дисање. Наиротив концеатрација само по објектима је, кад се у српском језику обрађује чича Станков чворак и уиор(ђује са чворком из ириродонисне обраде, јерје тамо реч о срамоти што иостиже оног који краде и вара, а овде је реч о неком биолошком иредмету. Истина је, да је оваку праву концентрацију тешко, па у много случајева и не могуће сировести, нарочито у основној школи, јер лакши, почетни проблеми разних грана науке или се тешко или никако логички не спајају. С тога вели једап педагог: „И сад номислите на то, да многи нисци Наставних Основа са великим значајем говоре о концентрацији градива за науку већ у нрвом разреду!"

Пребацује се основној настави да се много бави пам^ењем, а не развија разум и мишљење у деце. Основној настави чињен је одавна један укор који јој се и данас по каткад чини, а тај је у томе да злоупотребљава са детињим памћењем и да се бави једиео том способношћу, не водећи бриге о развијању разума и мишљења. А зна се да образовање може успевати само у толико, у колико се све духовне снособности негују једновремено и потпомажу се узајамно, као и то да ништа не улази у памћење нре по што је прошло кроз интелигенцпју. Давати деци да уче напамет једино да би могла реситовати, не потрудивши се да се детињем памћењу поверава само оно што се је добро разумело, значи радити без познавања својега посла. Ако је истина

да је моК усномена сразнерна са живошћу нримљених утасака као и са интересовањем које су ош1 нокре )ули, онда је лако разумети да код ученика мора остати врло мало од онога реситовања годих и празних речи, које не могу допрети до срца и добити живота пошто они не улазе у детињи дух. Знати нешто напамет не значи дакле увек и знати то у ствари. Кад се радч овим бедним методом дечије главе замишљају се као какви судови у које се може трпати све што се хоће. А чему служи, питам ја. да ученик изиђе на испит са мноштвом имена, деФиниција, датума и историјских чињеница? Ако он не докаже да је развио свој ум и своје мишљење, ако из својих студија није извукао корисних знања и ако није научио да се њима корисно послужи, онда ја велим да је такав ученик изгубио скупо време. и оно мало што је научио брзо ће ишчезнути. Да пре свега кажем која сам општа начела усвојио ја прн мојој настави да бих избегао горњу критику: Служити се детињим памћењем само као нолазном и наслоном тачком и радити тако да настава продре до детиње интелигенције, која једина може задржати плодан отисак; од лакога ка тешком, од примене ка принципу; помоћу згодно повезаних питања упућивати децу да сама пронађу оно што им се жели ноказати; еавикавати их да расуђују, да налазе и да виде својим очима; једном речју, држати непрекидно њихово мишљење и њихов ум у покрету, а тога ради не остављати ничега нејасног, необјашњеног, терати са доказивањем до материјалног сликања ствари, кад годјето могуће; најзад не давати да се учи наизуст ништа што није пре тога објашњено, прибегавати честим понављањима и иисменим вежбањима, која су тако корисна за коначно усвајање онога што се је научило. Да изложим у неколико речи, како примењујем ова начела при обради разних наставних грана. Пре свега. при сваком реситовању. ја нећу никад губити из вида да се свако вежбање иамћења представља у једном од два облика : иамћење речи и иамЛењс идеја;