Школски гласник

Стр. 306.

ШКОЈ1СКИ ГЈ1АСНИК

Вр. 18

Он треба од детета да образује човека, достојног имену том, човека слободног. У васпитној методи мора бати јединства. Неопходно је да се сви начини приближују једном те истом циљу. У основној школи можемо доћи до иовољних резултата врло нростим начинима. Ево их неколико главних. За време слободног времена деца треба да се играју. Игра је добра: она припрема за рад. Желети је да се и сам наставник ^меша у игру деце: пе само што ће му добра донети тј. биће од ње ведрији, већ и због тога што тим начиеом одушевљава децу без икаквог губитка у ауторитету свом. Активне рекреације (слободно време) нису само здравствепе већ п моралае. Оне су једно срество ваепитања. Добро је испунити их шетњом. Ништа није здравије и пријатиије од тога. У школи треба избегавати претерано напрезање, јер се оно противи дисциплини као и здрављу. Други један важан начин јесте пренаровати се за лекције тј. за паставу. Ово је главна једна тачка. Можемо рећи да је овом главном тачком питање дисциплине решено. Ако учптељ у напред већ зна шта има да каже, шта треба да заиосгави, на које се примере односно оните треба осдањати рзди оверовљења иравила и ако је у нанред на чисто са током наставе, онда има добрих изгледа да ће му на^тава бити занимљива: ученици ће радо слушати. Само препаровање наставе педовољно је; треба настојати да се она добро разуме. Ми говоримо апстрактним језиком : деца га не разумеју. Речи које ми употребљујемо, Формуле којима се служимо, деца не разумеју тако као ми Ми живимо у једном свету идеја а она у другом. Ова разлика схваћања, међу људима и децом, наставницима и ученицима, јесте врло важна. Неопходпо је да ју учитељ строго у виду пада. Јасно треба да тумачи. Јасноћа наставе исто је тако важна као и препарација. Тои има такођер своју важну улогу. Ако је наствва, која се обрађује, тешка, будимо скромнији, ако је лака, будимо ведрији. Тон доприпоси разумевињу текста.

У разреду треба да провејава дух живости. Употребљујмо континуивно у границама могућности активан метод. Не говоримо свагда ми; нека говоре деца, припудимо их на размишљање; нека се лично напрежу ради схватања наших мисли: изазовимо тај потребни напор. У разреду треба да се огледа рад учитеља и ученика. Иначе нам изгледа страшна катедра, са које се ори сурова реч учитељева, са које, изгледаће, да само управља тумултом разреда. Тога се треба одрећи. Не потребујемо тврдог града. Ученици су наши мали пријатељи; ми их љубимо, и они нас љубе. У моралном васнитању битни је услов: љубити децу. Ради доброг настављања треба се радовати у њихову дражесном друштву. Ко не љуби децу, не може бити паставник. Ако се у настави пази само на интелигенцију, она може бити поучва: али неће иривлачити. Обазирати се треба и на срце; треба гаеути децу, та она су невина и наивна: одају се онакима каква јесу; учествујмо са њима заједно. Ако им знамо говорити, очи ће им ведре бити, знак да им дух још ради; она ће пажљиво слушати речи наше: свом ће душом бити наша. Спомена је достојна и дисциплина о бојажљивости, која је још у пракси. Учитељ кажњава. Какав јадан систем! Резултат је тога начина да се ученвци противе учитељу. Може бити да се таквим начином успоставља ред и мир, али је то с»мо привидпо. Деца по слабости својој вребају учитеља те уграбе ма какву прилику те убрзо преваре саставника свог. Чудновата ствар ! У усти учитеља само претња, у руци му штап а у српу ђака, природно, буна. Огклањањем бојажљивости ствара се поверење. Ученици који се боје иостају гори, а који имају новерења све бољи, јер поверење д*аје вредноћу. — Онима пак, који су навикли на казне, недостаје у ауторитету. Неоспорно је да и у ннјбољим школима мора бити казн',1 и награда, Оне су потребне као и друга срества. Казна је легрлна. Квзнпти треба из два разлога Прво : пагаи ученицл образују мало друштво, у којем има добрих и рђавих елемената. Добре треба нротежирати против рђнвих. Прпродни протектор деце јесте учи-