Школски гласник

Бр. 9.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 151.

рада на јавпом пољу. пошто је такав рад пун трзавнца, иекушења и узбуђења Том индивидуалном моралу учинио је крај хришћапски егички принцип, по коме циљ човеков иије само да ншви за себе самог, шго да кориспим радом својим доприноси срећи других, да унапређује друштво и да дела на општем добру. И циљ педагогије није друго д о ли развијање љубави нрема ближњему на темељу хришћапске етике. По хришћанској етици човечија срећа се оснива па усрећивању других. Па баш због тога хришћанска етика, и ако са социјалног гледишта проматра морал. у суштини главну улогу даје индивидуалном развијању. Љубав према ближњему има две стране, једна је страна пасивна, где убрајамо саучешће, < аосећање; а друга је а ктивна, која нам диктира да само ако можемо, да пружимо нужну помоћ људима, својим ближњима. Прво и стожерно начело љубави према ближњему ван сваке сумње је то, да бранећи своје право не уђемо у право других. Лајбпицова етика разглаба начело љубави ирема ближњему у 3 поставке: 1., „Кетјиеш 1аес1е!" (Не вређај никога!) 2., ,,8пит сиијие!" (Сваком своје!) 3, ,,1п.пио отпев, диап1;ит р о1;е8, јиуа!" (Уколико си кадар, помажи свако а!) Модерној педагогији најбоље одговара Кантова етика. По Канту човек не може имати други циљ, до ли да се усавршава и да усрећава своју сабраћу, своје ближње. Директива воље мора се управ љати према индивидуи и према друштву. Ако се управља према нами самима, треба да буде јака, да би и иидивидуалне способности јачале и усавршавале се. Према томе особу треба тако васпитати, да ради развијања властите индивидуалности буде вољом јака, а за социјалне интересе пак да има добру вољу. Тако је просечно и хришћанско схватање: нас саме треба васнитати да будемо јаки, да бисмо кадри били друге усрећавати. Али особа нека буде јака, и према сам<ј себи! (Ако нпр. не осећам у себи довољно снаге, да би женску, коју волим, издржавати могао да

се о својој деци, која бп се родпла, старам, тад ћу се одрећи жепидбе). Способпост јаког и доброг хотења оснива се па иидивидуалпим врлин а м а. Ми разликујемо три такове индивидуалпе врлипе: 1. Врлину телеспе вештине, ко ја се очитује у окретиости, у живахпостп; 2. Врлину марљивости, к<»ја се огледа у љубави према раду. где се она свест, да ћемо ми сами ножњети нлодове свога труда, јавља, као носледица тог рада; 3. Врлину савлађивања самог себе; под тии не разумемо аскетизам, који не допушта да се ни нриродне потребе задовоље, него оно самовладање, које нас помаже да свллдамо своје штетне страсти, сујету, комодитет и тегкње за уживањем. Од социјалних врлина са васпитног гледишта споменућемо нарочито оке две: 1. Искреност. Нека дете не буде лицемерпо, претваралица и лажљиво. Нарочито ово последње је највеће зло. које ћемо уснешпо угушивати са развијањем осећања истине у детету. Врхупац социјалних врлина је: 2, Врлина добре воље. * Држали смо за потребно да изпесемо та етичка начела у ствари образовања воље, а нарочито са гледишта „политике ст ( асти". У детету се пе сме развити ни један нагоп преко мере, на уштрб осталих. Штетне страсти се морају и могу угушити са противним, кориснима. Нека се педагог труди, да буде на чисто са наговима, тежњама и страстима својих учеаика, те ако запази опасне страсти, то нека гледа да им одузме досадању храпу, или нека побуди у њима такове осећаје, који ће их подстак нути на противно корисно и целнсходно делање. (Наотавиће се\

Што се човек строжије држи прописаног наставног плана и оних тешких верига што окружују слободан учитељски рад, што се човек више труди, да буде добар чиновник, у толико мање вреди као мајстор у шноли. 8 с ћ а г г е 1 т а п п.