Школски гласник

Стр. 150.

ШКОЈ1СКИ ГЛАСНИК

Бр. 9.

друштва и од државе! И то може да се одметне не само у индивидуалну ногрешку, него и у социјалну. Сваковрсно безузрочно признавање и награђивање може да буде узроком небројено много друштвеаих неправди. Данас нпр. једном солгабирову може да је у изгледу такова плата, коју педагог уопће није у стању да ностигне. Награ ђивање у животу само ретко се догађа да је праведно. Лењ и рђав учевик много нута је сретнији од вредног и марљивог. Међутим и после свега овога што смо до сада казали, држимо да награђивање не треба сасвим одбацити, као што то чини нпр. Херберт Спенсер. По његовој теорији: „нриродне реакције" награ дити и казнити уопће не треба. X. Сненс е р држи, да награђивање и кажњавање оставимо природи, том најираведнијем еудији. Ми не сумњамо да природне »ромене стоје у строго узрочној вези, али богме сумњамо да оне саме имају и довољне педагошке вредности. ,,^а1;ига поп 1'асИ; ваНиз" Аристогелова изрека, која се од Лајбница амо толико већ гаводи, често је већ веома касна: природна казна много пута тако доцкан стигне, кад о поправци пе може бити ни говора! Лењо дете, које се није гонило да ради, да учи, своју казну ће већ примити, али само тек кад одрасте, кад не добије службе, звања, или ако и добије, — отерају га. Тада човек већ није у стању да надокнади што је проиустио, и наступа слепо суђење нрироде. И за награде ћемо казати што смо казали и за казне, т. ј. будимо с њима пажљиви, обазриви и штедљиви. 4. Побуђивавем противних етрасти. Побуђивање противних страсти или згодно речено: „политика страсти" је средство првога реда за образовање воље, али уједно и оно, које захтева највише педашког знања и умења. — Ово средство навикавања иде управо тим да према незнатним или штетним страстима побуди у души васпитаниковој страста од користи и вредности. — Детиња душа није ,,1аћи1а гаеа": већ има добре и зле сконости. Довађање у склад истих, јесте једна од најтежих задаћа педагогових

али уједно која му и најлепше наде обећава. — Воља се корени дубоко у нагонима — тежњама, — и страстима... Каква је страст која влада, таква ће бити и последица која извире из ње, т. ј. и хотимичан рад, активно делање. Ако је дететом овладала у превеликој мери нпр. страст за игром, побудићемо у њему друге противне страсти, частољубље, амбицију, љубав према родитељима, или ону радост која прати занимање душевним радом; ако је непажљиво, засићено (блазирано), даћемо му такове душевне хране, којом ћемо интересовање, радозналост повећати у њему; ако одрасле подражава у пушењу, алкохолизму, живим бојама оцртаћемо му штетне поеледице тог подражавања, чиме ће се побудити у њему нагон за живот, те ће избегавати те опасне навике. Педагог ће дакле тако поступити као политичар: једву страст ће угушити са другом. — Новија психолошка истраживања доказују, да је т. з. „придиков а њ е" и кљукање ученика са моралним законима (моралисвње) од мале вредности. Али ма да знамо, да је оно становиште, по коме се тежње и страсти разумом могу савладати, илузорно, ииак не смемо дозволити, да при образовању дечје воље разум не буде заступљен. Воља се не да образовати дресуром, него развијањем моралних врлина. Овде се намеће питање, на које етика одговора даје, т. ј. како да негујемо и какав треба да буде морал?... Најважније етичко начело је несебична љубав, којој је Христос дао најлепши пример. За потребно држимо, да на овом месту ту најглавнију врлину нромотримо, и анализирајући је да расправимо. Етички појам врлине није био у старије време такав исти, какав је данас. Грчка етика познавала је само индивидуалан морал; о еоцијалном мораку није знала ништа. Њихове „стожерне врлине" (апсТта, ворМа итд.) нису биле услови друштвеног опстапка, него индивидуалног задовољства. Грци су држали, да се циљ човечијег живота д&је постићи номоћу врлина, али са тим. шта је циљ човеков, у чему се састоји права срећа његова, нису били ва чисто. По грчком мишљењу, човек треба да се уздржава од