Школски гласник

Бр. 9.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 149.

више циљ ради сама себе, већ сатисФакција какве социјалне и органски конкретне сврхе. Да ли ће се то ностићи помоћу драме, нантомиме, екстензије Дескартовог система, или номоћу организације ностојећих американских сигралачких активности, које се оснивају на тачнијем познавању органске и социјалне природе и Функцијонисања у добу младости? Садањи облик гимнастичке наставе зацело је суров и педагошки недовољан. Док се у других народа, особито у Америци, у томе погледу много учинило у нас Срба и Хрвата такорекућ ни мало се не хаје за модерне ногледе о телесном васпитању што их онако савремено и интелигентно извосе: Др. Тихомир Остојић, Др. Бучар и Др. Лаза Поповић. Што се тиче ручног образовања будућа школска настава, нема сумње, мора га описати као иницијацију за технику, као увод у начине и средства историјског нрогреса културе. Образовање у техници ићиће руку нод руку са другим двема великим гранама са штудијом природиних сила и са проучавањем човечијих социјалних активности. Ал' не ћу више да дуљим. Сваки од нас мање више знаде где се налази Ахи лова пета наше педагогије. Само ћу јотп ово рећи: Док се српски и хрватски народни учитељ буде тргнуо и озбиљно схватио своју социјално-нацијоналну улогу, његов ћерадбити одобрен и од стране научне педагогије и од стране с р п с к о-х р в ат ск о г народног тела, којеје данас сво рањаво од драстике, несрпске и нехрватске педагошке палице... 81ап1'оп1 ХЈшуегвИу, СаМогта.

Образовање воље. Жарко БлагојевиЋ. — Сомбор. (Наетавак.) А. Образовање воље непосредним начином. 3. Награђивавем. Кад би смо хтели да тражимо порекло награђивања, прве поч^тке његове у друштву, како се очитовало, какву је улогу

играл>», мора ли би смо се винути у далеку нрошлесг. Факт је међутим, да је и у старим временима био, а још и данас је обвчај, да се моралном признању даје такав облик, који донацијом титуле саветника, гроФа, барона, херцега итд. награђује стечене личне заслуге. То није ништа ново ни у школи. Аналогију ордена за заслуге иалазимо већ средином 18. столећа код Базедова.* Овде настаје питање: какву улогу има ово средсгво награђивања — у служби развијања воље? — Тежња за оним што је пријатно, инстинктивно гони како човека тако и дете на делање у извесном иравцу. јер сујете, частољубља, натицања има у свакоме од њих. Дете се задовољним осећа, кад боље знаде лекцију, него ли други, и осећај успеха још у већој мери подижу му амбицију. Па ииак кад га васпитач још похвали и одликује својим признањем! — Награђивањем се — била она морална или материјална награда, — могу постићи заиста врло сјајни успеси. Међутим ми ово сред ство навикавања, награђивање (заједно са казном) сматрамо опет само за Фактора другога реда. Са гледишта моралног васпитања већ и с тога држимо га за средство првога реда, ношто кад се неонрезно или неумесно унотреби, постаје баш оиаспим. Нека га педагог употреби само онда, кад темељно познаје индивидуалне способности дечије, па и онда само ретко! Кад се амбиција прекомерно увећава, може да буде од највеће несреће. Деца, која су паграђивана због којекаквих ситница, постаће размажена, па ће и као одрасни незадовољни бити. Практичан живот не награђује сваку маленкост, шта више врло често не награђује баш праве заслуге. Таково дете, које се обасипа увек похвалама, кад коракне у живот, биће несретан, незадовољан материјалиста, који се неће моћи никад помирити са судбином својом. Све жели или захтева од јавности, од

* Он је увео био „н л о ч у за заслуге" (МегИсп1аГе1), на којој еу пописана била сва имена васпитаника. На левој би ее страни метали уз имена м е д е н и к олачићи за добро владање (б1 §;па (ИИ^епИае), а на десној гвоздени клинчићи за зло владање (по!ае р1§тШае). Кад би ко имао педесет медених колачића, забола би се крај његова имена златна звезда.