Школски гласник

Стр. 168.

ШКОЛСКИ ГДАСНИК

Бр. 10

вери: катихизису и молитвама. Учитељи тих школа имају слабо образовање, јадне плате и бедан положај у друштву. Стање тих школа у опште није сувремено, Али руска влада им ие смета, те се пшре и тамо где поред добрих школа нису потребне, те се тако намножиле, да их има већ око 40.000, а у њима око два милијуна деце. Школска обвеза је у њима од 8—11. године, а све су већином са једним учитељем. Лошије од ових су школе грамотпости (писмености), у којима се учи само читати и писати. Школске награде. Сада при крају године вредно је позабавити се горњом темом. На жалост само на врло мало места схваћају ово онако, како треба. То се види већ из тога, како се одабирају књиге за награду и како се оне раздају о испитима. У највише случајева не рачуна се са психолошкнм и васпитнпм утисцима, те тако губи овако награђивање сваку педагошку вредност. Не пази се ни на то, да наградне књнге одговарају наклоности, пндивидуалности и способности уЧеника. При награђпвању треба имати на уму да се дете одликује, да му та награда од користп буде и да га обрадује. Својства идеалнпх наградних књига су ово: У првом реду наградне књиге иека одговарају учениковом укусу. Онаком ученику, који воли пустоловпе приповетке (Дон Кихот, Гуливер и т. д.) дајмо одабране путописе. Тако ћемо његов књижевни укус индиректно управљати. Ако му пак дамо песме ког класичног песника он ће. пх забацити, а иеимајући шта да чпта, тражиће опет детектнвне историје. Даље што се тиче наградних књига, ваља узети у обзир душевии развитак дечји. Не дајмо деци књигу написану високим стилом коју не може разумети, те се према томе њоме нн користити; а не ни таку, која стоји испод његове интелектуалне способности, јер би тнме његово частољубље и књижевни укус увредили. Ово важн нарочпто за децу старпјих разреда. Наградна књига нека је п укусно израђена; то развија естетско чуство и потенцира љубав према књизи. Оволнко о избору нар. књпга. Награђивање не врпшмо механично бирократски, као што је ваљда пронисано и као

што се на највише места извађа, него љубављу п разумевањем. Тако би постао овај акт и учитељу и деци пријатнији п корпснији. Нов закон за осн. школе. У Виртембершкој ступио је у живот нов закон за основне школе, који због својих новитета вреди сиоменути. Наређује, да се дете које не припада никаквој вероисповестн, не може присилити без очеве и старатељеве воље на учење науке вере. Овај закон прописује још двогодишњу продужну школу. Учитељ, који предаје науку вере није ни у ком погледу одговоран цркв. властп. Свештеник нема права надзора, него је само члан шк. одбора. Школа са 7 и више учит. снага бира из свога круга једног учитеља у школски одбор. Срески вероисповедни надзор престаје, а делокруг му прелази на срески школски сенат ко хоће да постане ректор (шк. управитељ), срески надзорник, учитељ препарандије, тај мора засебан исиит положнтн на унпверзн у Тибингену. На ове испите иринуштају се само они, којн су положили два претходна ислпта, две годпне као активни учнтељи радили у којој домовинској јавној школи, а могу показати бар две и по годппе академске штуднје. Д. Р. Просветни рад у руским колонијама. Прошле годпне изишла је статистика о приликама у приамурском крају на најдаљем руском истоку. У књизи се говори о значају, који се придаје образовању становништва у тим крајевнма. Русија је последњих година издала, рачунајући и издатке за последњу војну, за те земље преко три милијарде рубаља, и сваке године издаје око 200 милијуна. За 16 година, од 1892. до 1908. издатоје без пздатака на железнице 705 мнлпјуна. Од тога је за свих 16 година из прорачуна мпнистарства просвете 5-3 мил., а из прорачуна св. синода 4-3 мил. А како је из тога трошено и на друге културне сврхе, може се рећи да је на народну просвету издато \/ а ° „ целог прорачуна. Напротив потребе војнпчке и др. потрошиле су преко 4 /б целог прорачуна. У књизи је подробна калкулација примања и нздавања осредње сељачке породице у Амурској области, али се ту не види да се што издаје и на образовање деце. Држава слабо што жртвује на просвету тамошњих становника, а колонисте не чине ништа приватном иницпјативом. Амернчки проф. Ханзен који