Школски гласник

Бр. 19.

ШК0Ј1СКИ ГЛАСНИК

Стр. 342.

је једини трн у оку, што је дело у хербартовом духу. А.ти шта ћемо, кад је тај дух још данас најбољп и кад се тај дух не скрива испред експиримената, већ их прилагођава онде где је и у колико је то потребно, а оно, што нови педагошки апостоли експерименталном педагогијом називају, то је за нас још засада сушта физиологија, која нам поједине психичке моменте расветљава, те т. зв. експериментална педагогија у толико и има важности у дидактици. Тамо, где је по нашем хербартс к о м мнењу требало испитивање применути н учинио сам: код начела школске наставе и код облика, па и код наставних срестава. Признајем, да има још и много другпх иснитивања, која би се Могла употребити, ну кад се узме, да је ово моје дело у оваковом облику првенче у нашој сриској школској књижевности, није нп чудо да пма својих мана, које ћу у другом издању и према неким исправкама критичара поправити допунившн је, али садањи систем, нека извини мој драги критичар, остаће исти, њему тако мрски хербартовачки. Него је критичар и мало чудан у своме излагању. Он н. пр. за све оно, са чим се у мојој дидактици молгда и слаже, вели просто: то није Терзиново. Ја му на ово као частан човек незнам да одговорим, јер • сам навео књиге по којима сам радио, означио цптате као туђе речи, а онодруго, чега нема ни у поменутнм делима, а нити је цитат, ваљдаје тек слободно и мени у раду од 16 година измислитн, као што су н. пр. они формални степени, јер колко ја Нознајем искреност критпчара, да је он то где видео у истом облику он би то мени већ иришио па и право имао Замерања за цитате нису баш тако исправна, да се о њима не може говорити. Истину да кажем, то сам научио од, опет омраженог хербартовца, Компејреа и мени се то свиђа. Ученик и провинцијални учитељ, не може имати ту бнблиотеку, коју треба ми да имамо, те бар нека овако види, шта кажу иедагошки капацитети, а од индивидуалности предавача зависи, хоће ли их на своме часу употребити или не. Ја сам н. пр. такове природе, а свакако да их има више њих такових (ако експерименти имају право), да волем на часу да се ухватим за какови цитат паметног човека, п то до ситнице нспптујем. Тиме загревам сам себе у раду, подижем заинтересованост уче-

ника, освежавам дух наставе, што критичар мрско експериментално презире. Исто тако нема право критичар, што ми замера, да сам књигу наменуо и учитељима. Та нека ми верује мој драги критичар, да би ме јако обрадовало, да нам српски најслабији учитељ толико зна пз дидактичке теорије, да не мора моју дидактику ни купити, ни отворити, или бар да се у страној педагошкој књижевности толико зна наћи, да не мора епасти на ову моју мрску хербартовштину. Нека ми верује, да не би досађивао учителзству. Али знајући материјалне прплике већине наших учитељ. приправника који се на учитљски позив одају, знајући добро материјално стање наших учител>а, а и превелику им преоптерећеност — знам, да немају и да не могу да имају велике библнотеке, па мишљах неће им баш шкодити ова омражена хербартовштина, да их потсгрекис на размишљање, ал никако не мишљах, да се из ње науче педагошком светом еванђељу; ну ако је тај мој чин таки преступ, у будуће нећу чинити, као што ћу и друге погрешке исправити. У погледу пак начина критике од стране школ. властп, нећу да се упуштам, већ кажем толико, да .је нсто дело према назорима критпчара школ. савета исирављено, а кр. угарско министарство је без замерке одобрило, На ово моје дело изашла је критика и у „Новом Васпитачу" од умировљеног проф. Јанка Кнежевића. Оним се начином критиковало п по оним се дидактичним назорима радпло, још кад је он у јеку свога рада био. Ми се данас већ и не обазиремо на таково што. 3 о м б о р 21./ХП. 1910. Павле Терзин.

Б Е Л Е Ш К Е. Зграда српског учлт. конвикта. У овом броју доносимо у две слнке здање српског учитељског коивикта у Новом Саду. Учитељска књижара „Натошевић" дала је израдитн разгледпнце са тим сликама и продаје их по 6 филнра комад. Препоручујемо браћи учитељима да се при преписци служе овим нашим учитељским картама, тако раде и друга наша учитељска браћа. Измене и допуне у закону о основ. школама у Србији. Народни посланици М. Милојевић и другови, предложилн су Народној Скуп-