Школски гласник

Стр. 4.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 1.

тујемо, који је од ова два сталежа српскоме народу претежнији, али овде хоћемо да констатујемо, да учнтељство, ако по својој важности није изнад свештенства, а оно зацело није ни испод њега, него да је с њиме посве равноправно. Најзад, каково мишљење има сам народ о учитељству најбољп је доказ његова изрека: „Бог да прости родитеља па учитеља!" Што место учитеља није ставио другог ког члана интелигенцпје, рецимо адвоката — сасвим је разумљиво. Из овога сталног додира нашег учнтељства са народом развио се између народа н учитељства опај познатн однос, коме је главна црта узајамно поверење. То међусобно народио и учптељско поверење очитовало се хиљадама пута у свнма јавннм стварима. Та и саме наше политнчке странке најбоље знају шта вреди приврженост учитељска једној странци, која је преко учитељскога утицаја у већини случајева долазила до иародног поверења. Потврде за ово тврђење су излишне! Српски народни учптељ прави је народни учитељ, .јер је народу у сваком погдеда добар саветник и помагач. Учитељ обавља силне послове, који служе једино народу, он то обавља п ако му то троши његову снагу, а не доноси никакве материјалне користи. Он то чиии радо и вољно, а на њега се сви и обраћају са захтевом рада за народ, док остали сталежи, који треба да су још идејалнији, те своје „службе народу" врло лепо наплаћују. И изгледа, да се ради овога поверења, што га народ наш има у учитељство, радикалиа страика уплашила за своје политичко земљиште, те је иападала скупштпну, као да је учитељска скуиштина радила иротив њених интереса. Ми у томе гледамо само једну уображену оиасност. Учитељска скупштпна није дала повода иикаквој акцији у иароду против учитељства. Она иије иступила пи иротив једне српске политичке странке, а што се у своме раду руководила широким становиштем иародне потребе и педагошких захтева, то јој може само служити на част. Било би, заиста, по на-

род опасно, а по наше учптељство жалосно, кад бп се опо у претресању општенародних ствари повело за икојом политичком странком и стало на њено уско страначко становиште и кад не би имало у виду цео народ п његове свеколике иотребе. Ми чак поздрављамо учитељство иа такоме схваћању и у томе гледамо знак боље народне будућностп, што је оно на учитељској скупштини скинуло са себе одећу уске страначке ексклузивностп п што је као један човек подигло свој стручњачки глас у корист школе и народа. II место да је та појава у читавоме српскоме народу изазвала само радосг, ево се у једноме делу народа против ње •жестоко устаје. Но свесно српско учитељсгво иеће се збунити тим поступком, него ће п даље радити за добро народа, јер у љубави према народу своме ие устуиа оно — никоме! А сад да пређемо иа друго питање: ко сваљива терете на народ? Наиред смо говорили о значају просвете по један народ. Истакли смо, да је народ из дужности нрема самом себи дужан бринути се за ширење просвете, Нема никакве сумње, да основна школа врши највећи носао у просвећивању народном и д а ј е д а н а с учитељство једини одговорни просветни фактор. Из овога се рађа захтев. да се основној школи мора посветити пајвећа брпга. Данас се н поједине државе цене по томе, колико која прилаже на олтар народне нросвете иодизањем и издржавањем добрих и наиредиих основних школа и образовањем добрих и савесних учитеља основних школа. Ми смо напред истакли, да је учитељство по својој важности посве равноправно са свештенством. Овде то понављамо и то зато, јер са том равноправношћу треба да је скопчана и пристојна награда за учитељски рад, а не овакова, која од „просветних раднпка" п „пионира народне просвете", како учитељство хоће згодном приликом да окарактеришу, — ствара обичне „просветне надничаре", који морају да се боре за најпотребнију корицу хлеба. Али да се тај напредни педагошки правац, који тражи добре основие школе