Школски гласник

Отр. 71.

је не рећп народу неколико правнх пстина из богате оставине тог великана, а није стидно наводити народ да те истине данас не усвојп. Стндно је не узносити мисли, речи и дела великога народног мислпоца, а нпје стидно у народу радитп против тих високих мислн, одабраннх речи и великих дела. Или .је зар тежња за просветом нешто друго била онда, за време Доситејево, а друго данас? Или смо се зар свима нокличима Доситејевих захтева већ давио одазвали, све потребе што је он истицао, давно у ред довели, те сад нешто друго требамо? Та мн нисмојошни знатнији део његовнх иросветиих начела. не извели, иего ни близо прихватили. Како ли је незгодно пала та Доситејева прослава баш у ову годнну, кад ће по којем назадњаку н демагогу морати бар у нотаји црвенетп образ кад сравни оно, што је Досптеј истицао као народну потребу, са оним својим демагошким учењем п иодилажењем народу у његовој простоти н пехају за својим просвећеннјим ступњем! Велики учител>у, нисмоЈе још ни близо разумели! Али међу онима, који су по примеру твоме, васшггачкпм позивом пошли у народ, светле твоје речи као луч бољој срећн народној, светле твоја дела као узор рада у корист стварне будућности народне. Читави низови таких раденшш троше се на том послу и млађи прихваћају рад изнемоглих, освежавајући у раду своме велике идеје твоје и трудећи се да радом својим докажу, да је великој и дивној згради народне среће, још увек васнитање и образовање: „ К<ишњ егсЖ1 ШБрЕГОИМ ЗИЖД&ЦНИ, Г (Г| КК1С7К НО Г/1<ЈВб оугли." Ти ће раденици и од сад бити носиоци твојих мпсли, твојих речи, твојих дела, шат при другој стогодишњици узмогну прићи на поклонство твојој светлој сеНи, свн редови нотоњих нараштаја, светлија образа него ми данас! IV!.

IV 5. 0 доогућности сист?№атског васпитања. — Ог. 1гпре 5ап(1ор. ш. Школа. На почетку школског рада мало је уелова за спстематеко васиитање. И у томе погледу школа је у много тежем ноложају од нороднце. Породпца у почетку не мора воднтп бригу ни о чему другом, до лп са детињом оном одређеношћу, за коју ћемо рећп, да је резултат наслеђа (н ако се у овоме садржн све оно, што је од ночетка живота аперцппнрано). Родитељп могу буднпм оком да прате развнтак инднвпдуалностн дечије, могу да се према иоједнним указаним знацима брижљпво нрилатођују и поступају ; у ночетку су бар кадрп да у иотнупој нревластп својој очувају ппдивпдуу која се развија, да одрже свој утицај према утпцају страних. Дете се налазп у иочетку школског васпитања већ у одређепијем внду, пошто се на њему већ огледа н утицај домаћег васпитања. Школскп васпптач нпје у стању да слободно посматра индивпдуалпост дечију, ношто су јој маниФестације већ домаћпм васпнтањем ограничене; нпје у стању да дете јаспо види, пошто малиша кад у школу ступп, поси на себи резултат васпптања посталога својином његовом у кући родитељској. Кад се дакле људп са недагошком спремом лаћају васнитавања, пемају пред собом истакнуто земљшпте, него морају да отиочпу свој посао на земљпшту, које је или брижљиво обрађивано пли запуштено, запарложено нлн посве искварено. Свакп од тих случајева налази се у сваком поједппом разреду и таково градиво је прва, велика тешкоћа, која ступа иред мисленог васиитача а снремљеног на системагскп рад. Хоће да радп по педагошком свом нлану, по да лн му се плаи може одпоситп на свако дете подједнако? Волио би да свој иосао систематскн изводи, но да ли допушта та велика разноликост да свако дете у стунању свом одржи свој корак? И није главно то, што је индивидуалност дечија разнолика, него што се учитељ сваког тренутка су-

ШК0Ј1СКИ ГЛАСНИК