Школски гласник

Нр. 5.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 72.

дара са којом дечијом у породиди стечепом и с њом пегованом особииом са нсумеспим плп штетнпм обичајима п често мора тако да отпочпе свој рад, да поруши илп преобрази попеки део у садржипи душе дечпје. Дакле у интересу свог васнитпог плана руши резултат дотадањега васпитаља. Тако се увек први корак догађа баш према указаној потреби, не пак но каквом унаиред утврђеном плану. И почевшп од нрпог тренутка узајмно утпчу а често н међусобну борбу воде на заједнички рад позвапа два Фактора: школа и породица. Међусобпи одношај њихов већјемного иута иснитивап, а и дапас — у колико се све више опажа нотреба моралпог васпитања — често се спомиње. Но зато није пужно да се на то и овде освриемо. Али ћемо да промотримо: у каквом се одношају налазе њихове снаге, и уколпко може школа да се еФектуира. Треба да размислпмо и о томе, докле може да досне школа опда, кад је породпда у раду не спречава, пего је оставља на саму себе или је баш умесно и потпомаже. Дакле са гледпшта могућности школског васннтања, нотребпо је, да узмемо у обзир не само спољашње услове, породичну околппу, него и унутарње услове школског васпитања, сами школски живот. Природпо је, да основа увек треба да је такова, да је школа па чисто са сврхом својом, да се од почетка до краја труди да с^сгематскпм радом пастави васпитање, и да је у погледу ствари и лица (т. ј. опреме п учит. особља), у колико се може савршена. Пошто постоји разлика између поједиинх степени школских, то ћемо и при упоређивању утицаја школе и породице на развитак детпњп пзвесне разлике поставити. Утицај основне школејевећи и јачи, средње школе је слабијн. Узрок мислим да лежи у томе што дете према степену развитка свога неједнако прима нове утицаје, ирема разиоликој отпорној снази свог рапије добивенога васпитања. Уместо размишљања н замишљања вредило бп много впше, кад би, говорећи о ночетцима школског васпитања, могли по индивидуалпом искуству своје мишљење

да рекнемо. Није немогуће, да би искуснији дошли до другог резултата, него ли овако са извесне даљине посматрајући рад осповне школе, па мислим, да би школско васнитање као наставак домаћега лако могло да постане господарем пад дететом. Сва душа детиња, кад у школу ступи, испупи се свим оппм што је школско, а то је за њ све ново и свега опомиње, да је школа сила и да је све оно што се онде догађа, врло важно. Цео ток живота његовог управља се ирема школи, па и сама нородица се обзире на ту иромену; дужности дечнје, те према испуњавању њиховом добивеиа похвала или укор увек су иоследица извесног одношаја породице према школп; многа школска ситница уједио узета тако утиче на њ, да се уз тај утицај потискује навикнута породична околица, која новог чега није у стању, већ да да. Према природи душе дечије испочетка ствар тако стоји, да је утицај школе владајући: учитељ ностаје у очима детињим пајглавпијом особом, а школа најзпаменптпјнм местом. За време учења највпше деце и код куће мисли на учитеља свог; васпитии утицај овога, морална снага што се излива из њега регулише марљивост и истрајност, све дотле, докле у појединој деци организмом и индивидуалношћу њиховом опредељене могућности доииру. Само јето питање: да ли умеучитељ да одржи авторитет свој и своје школе? На дете, које у школу ступа, безусловно школа озбиљпо утиче, по то у тицање може само дотле да траје, докле се авторитет школип било из ког разлога није пољуљао. Ако се једном пољуљао, успоставити се по некад може, али увек, тешко је. Тиме се и разумети даје оио, да утицај школског васпитања, који се пспочетка неограниченим чинио, полако опада. Са променом разреда, ступањем ученика у коју другу школу као да би се повраћао, али га после онет брзо пестаје. Честа је појава, да је учитељ кадар да само за време часова, за време непосредпог опћења одржи свој авторитет, међутим утпцај му се губи за неко време заједно са одјеком школскога звона. (Наставиће се.)

*