Школски гласник

Стр. 155.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 9.

месту, па пспшна комисија, прво пз те пауке испитује, а кад деца незнају катпхизис, он-да је учптељ пао. Нисам ни зато, да свештеник, као некн цензор, контролише учитеља, него ако се прими те дркности, нека је савесно испуњава. Ја да ми је могућеја бих науку вере сасвпм пзоставио из школе, као што је у северној Америцп, па нек се црква стара п нек гаји евоју депу, алн почем су у нас друге околностн, то прихваћам предлог школског одбора. Прота Бранковић нпје се надао да ће тај нараграф толику дебату изазватп, говорн као окружни надзорник основннх школа и као управптељ приправничкога завода, који је ту ствар проматрао и о томе промпшљао. Признаје, да је начело г. арх. Анђелића лепо н пробитачно, кад свештеник не би с д-ругим дужностима оптерећен бпо, ал би се могло десити, да свештеник баш онда, кад би требало да иде да предаје науку хрпшћанску, има другу дужност да обави, те би час напустити морао. Он налази доста гаранције за предавање у учитељима, да предају науку хршнћанску, ако остане препарандија и надаље тако удешена, као што је сад, јер је данас у приправничком заводу тако удешено, да је веронаука у склад са свакпм другим предметом доведена, те ће учитељ и поред других предмета веронауке се дотицати. Г. архнмандрит Анђелић могао се уверити, кад је као компсар на приправнпчком пспнту присуствовао, да се данае у ирепарандији наука вере у свнма гранама учи, те да су том приправници бољи и од богослова. Ако дакле остане, да се тако н у будуће наука вере у препарандији иредавала буде, као данас, онда је боље, да учитељ предаје ту науку деци, него свештеник. Но њега у еумњу доводи то, тнто у нацрту стоји, да се у преиарандијп само катихизис нредаје, о чему ће, кад буде реч о прпправппчком заводу, своје мњење пзрећи, Он је за редакцију. Архимандрит Анђелић наглашује, да је рекао, да налази средства и у учитељима, али нема у њима толико гаранције, колнко у свештенпцима. Препоручује свој нсправак славном сабору. Известилац Стеван В. Поповић бранећи редакцију говори. Г. архимандрит Анђелпћ добро је одпочео свој нападај, ја ћу да му сљедујем тимпутем. И ја бих се, господо, као и он врло радовао, да видим свој народ „сретан, напредан и благополучан," али на овоме свету. Нема сумње, да кад се известна сврха хоће да постигне излажу се и средства, која тој сврси воде. Једна од главнијих полуга, да народ буде сретан, то ]е неговање релнгиозно — моралног чувства, зато нам треба начина како да се то средство одржи. Дел школе није та, да учитељ даде детету „штап

п торбицу знања," па да га упутп до свештеника као путовође, него је та, да изнутра развије и оспособи дете, да оио после налази највише снаге у себи. Увек је сигурнија собствена снага, него туђа подпора. Свештеник целом свом стаду, кад би овом требало у један исти мах иомоћи, неби могао номоћи. Ја иштем од школе, да она развије у човеку све оне дарове, што му је природа — Бог дао, те да он може после сам на свом развнтку даље делатн. Методпка и педагогика нпје само наука, него н вештпна, није то доста, господо, само начела знати, по вал^а их умети прилагођавати. Педагогпја излаже начела обрађујуће наставе, учи како да се та начела у практици примењују. Као што рекох, да је методика и педагогија ие само наука, него и вештина, иа кад се учитељи у приправннчким заводима тој иауци и вештинп уче, зашто да нм се одузме предавати науку хрпшћанску. Ја држпм да су се они за то боље спремилп него богослови, који се само дотичу тих предмета, да нх упознају. Бојазан г. архим. Анђелића, да ће се свештенику одузетн прилика да може упознати децу, не стоји, јер то бн и тада било, кад бп се свештенику предало предавање вауке хришћанске, јер према малом броју часова, којп му је одређен, не бн ни тад могао децу унознати. Ја нштем од свештеника, да је он таки прнјатељ школе, који ће увек сваком прпликом у школу долазити и својим саветом школу потпомагати, иштем, да је пријатељ детета, којп ће дете и у школи и у породици п у општпни верно нратнтн, да му у свим нотребама са свнм средствима у помоћ притече. Што се тнче „суве педагогнје", ја незпам, које су сува начела, а које мокра. Педагошка начела црпљења су из емпиричне пспхологије и пз антропологије, а ие из црквеннх канона. Господин Анђелпћ пе налазп толико гаранцпје у учитељу, колико у свештепику, то се ваљда односи на чистоћу вере. Што се тога тиче, ја сам подпунце умирен § 23., где се вели, да ће се од верозаконскпх књига уиотребљаватн оне, које свети спнод иа предлог главне управе српских народних школа одобрн. Што господин Панта Поповић вели, да би оделно школу од цркве, држим, да у тим речима нема доста јасности. Ја, као иедагог, држим, да се човек без моралне основе не може унутарње развити и да се за живот мора неговати особито морално чувство, јер ово друштво може опстати само на моралном основу. Ја сам најодличнији нротивнпк тога, ако сам добро схватио речи г. Панте Поповића, да-се тај правац, којим школа негује религиозно, а особито морално чувство, из школе истисне. Држим да ће неговање моралног чувства бити темељ, на коме ће се човек развијати, а желиб бнх, да се неговање тог чувства повери