Школски гласник

Стр. 171.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 10.

дица. Међутим школско васпитање је оиет ишло руку под руку са наставом, док учитеља стручни систем није приморао, да само онај малн део: наставу у своме предмету сматра својим задатком. II пре тога се обучавало, али поИ1 то је све у једној руци било, настава је била само један део великог рада на иољу п васиитна снага која се налазила у предметнма могла је хармоничпо да утиче. Сада — колико пута су већ то рекли! — сваки учитељ руковођен важпошћу свога предмета, мисли једино на постигнути резултат у своме предмету, трудећи се у главном, да известан резултат покаже, али како да покажемо резултат у ономе, што утпче само на душу!? Ко уме из тога да оцењује п што је главно: ко зна то да контролише ?! Ни то ми иије нужно нашире да разлажем. Сваки познавалац школског живота знаде, у каквом је очајању и у какве крајности пада понајвнше млађи учнтељ, кога на иочетку свога рада још узнемирује педагошка мисао, која му је обележпла стазу живота, али већ види, да та не водп успесима. Па тако једап брже, другп лакше, али сваки разуме, да не треба да васпптава него треба да обучава, јер што год више води бригу о души дечијој, тпм мање напредује са наставнИм градивом, дочим је баш оно господар! Тако је; ко хомогени, васпитии циљ држн пред очима и на својим сатима се за тај труди: безусловио ће заостатп у свом специјалном послу, у својим стручннм предметима, који су му додељенн, а за које оп има да одговара. Премда — стара је истина и то — боље би било да научимо депу како треба учитн, тада би .„градиво" слободно п мање могло бити. Данас држимо испнте, које осуђује свакн трезвени васпнтач, али који од нас уме да се ослободи од те помисли, да бп на том испнту добро било сјајан успех показатп. Данас делнмо оцене п лудо их дамо и штампати по извештајима, а да је то штетно и неправедно само њих мало пе осећају, алп за то не зпамо да се ослободимо од те страшне дужностн. II зпамо п то, какб .је то велпка сметња прп удуб-

љивању у наставу, прп старању о душевном стању својих ученика! Ето, те фразе у настави спречавају васпитање, јер времена одузимају. Али спречавају га и тиме, што је поједина за неправедну држана или заиста погрешна оцена, душу дотичног детета учиннла неповерљивом, за прнмање васпитања је онеспособила, боље речено: намераваним васпитним утицајем противио је створила. Те органске особине (уз до сада примећене још и стручиа настава и оцењивање) напшх средњих завода, личност уопште не развнјају код почетног учнтеља, иего је пре упропасте, ако нарочито није јако у њему васпитно мишљење. Без тога је тако лако и комотно да човек постане машииом за учење и да не осећа одговорностн нзван свога уског круга низашто. II учитељев рад тако се развпја према староме, као кадупоредимо фабричког радника са његовим старијим мајстором. Постепено опада п труд за ефектунрањем личности као и уиутарњи нагон, пошто нараштајн наслеђују већ један од другога мишљење, да осим оног незнатног круга другог чега бадава ће се лаћати. Врше дакле одређен посао свесни надзора, спремајућн се за обрачун. Што год се тачнпје то догађа, што се на више односи пзрубрпциранн псказ тим је мање времена, прилике за теоретско проучавање душе н онога што треба да се чини. Васпитање тиме не да бн постајало бољим, него све већма веие јер данашњп рад у школн доста брзо сужава хоризонт учитељев. После до сада реченога пије ми ваљда ни потребно рећп, да хомогени дух, једнообразно васпитање није у стању ии управнтељ да оснгура ма и колико горко да ради. Толико је чиповпик, да о себи само у заносу своје власти може да мисли, да он уме васпнтањем да управља, мада је истина и то, да за исто може много да урадн. Међутим кад бп и све учинио, тај једини човек пе може бити одговоран за васпнтање, нити можемо њматп наде у њему једном. Шта ће бити, ако своје место ма из ког разлога мора да напусти? Из свега тога следи, да крајњи уз-