Школски гласник

Стр. 230.

ШКОЈ1СКИ ГЈ1АСНИК

Кр. 13.

Овде ћу да вас упознам само са неколико важпијих црта детињег развитка у школообвезном добу. Ја ћу се ограничити само на такове, које се у данашњој школи не узимају у обзир, или бар не довољно; ие зато, штојаостале сматрам за мање важне, него пгго се оне саме по себи разумеју. — Ако ми васпитање хоћемо да оснујемо на данашњи наш психолошки поглед, опда против тога морамо да поднесемо приговоре са две стране. Прво: са стране конзервативиих елемената, да ми васпитање хоћемо да оснујемо на једној пресуди, која је досга непотпуна и несигурна; друго: са мигаљења озбиљних научењака, да прерана журба, са којом се често на основи недоволл-шх покугааја чине педагошке примене, има да се осуди као ненаучењачка и гатетна, те нас упућују, да према садањим исходима иотраживања у пракси будемо уздржљиви. — Са овима се и ми потпуно слажемо и такође осуђујемо ону споменуту журбу. Али оии за извесно неће моћи нигата приговорити против тога, ако ми на основи данагањег исхода наттти х истраживања будемо побуђени да подробиије посматрамо и против досадањег поступка будемо неповољно расположени. — Према оним конзервативним елементима се ми налазимо у најјачој противности, гата вигае, њихове разлоге можемо изнети против њих самих. Сигурна и непобитна истина је, да су се многи погледи, на којима се оснива данагања пракса, а који се држе за сигурне и необориве — испОставили као погрешни и напуштају се. Не постојн дакле никаква друга могућност, него да васпитање оснујемо на очигледности данашњег времена, и ако знамо да је ова промени подвргнута. Како смо на чисто, да је данагања метода неизвесна и несавршена, постаје за пас двострук закључак: никад не стати, нити се са постигнутим сазиањем задовољитн, пего стално радити у психолошком проучавању, истражујући да тачно посматрамо и пазимо на појаве код деце. — При нашим педагошким покушајима морамо би-

ти пре свега предосторожни, док пемамо сигурне основе за њих; вигае да чекамо. Када ми детињем развитку дамо природан ток, отклањајући препреке, створимо опгате и повољне односе, тада ћемо у целости учинити најбоље, нећемо ппгага унигатити, нити пречити развитак. Све ово морамо пребацити даиагањој гаколи и њеним конзервативним борцима, јер они са детињом дугаом раде иасилнички, нагоне учмањују, земљигате изрију и сипају семе тамо, где друге клице — као предплод обрађеиог земљигата — хоће да изникну. Тако се уиигати изданак жетве, а земљиште остаје бесплодно за памерену цељ. — Или ви заиста хоћете да тврдите, да се педагошки рад у нашој школи оснива на увиђавпости ? У свима облицима појава дугаевног живота, показују се опгати основни потези, који су карактеристичнн за доба детињег развијања. При опажању је дете субјективније, него одрастао човек. Код њега превлађује множина градива за преставе, расположење, осећај и вољу. — Аперцепциоио градиво одговора у малом степену предмету, који треба да се опажа. Тојетим пре случај, што је дете млађе и мења се сваке годиие. Ово опажање може постати објективиије само усљед многог опажања, и то бива нарочито посредством опажања са практичним интересовањем > активним опажањем, употребом и владањем са стварима и стварањем. При опажању са практичним интересовањем поступа дете објективније. Приказивање води аналитичком опажању. Већ се овде показује, да данагања гакола, не пази и не захтева довољно развијање детета. Она му слабо даје прилике да опажа. Где је то случај, тамо је опажање у претежности пасивно. Школа у њеном раду увек предпоставља тачно и довољно опажање, а како дете доноси са собом релативио иепотпуна, мало опажања, то оно зида на једној основи, која делимице и не постоји. Двострук захтев, који се испитује, нека је већ овде утврђен. Школа, дакле, мора дати много прилике за опа-