Школски гласник

Стр. 265.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНМК

Бр. 15.

на расписан стечај без награде, те немају права нн на ових сто двадесет К. Нсти господин хоће мало популаритета код ратара, јер не може спавати без мандата. Дакле, пре двадесет година и сада'?! Учитељи се не смеју ни живи показати пред тим господином, јер се боје, да не би викнуо за њима: „Народе ови учитељи нису у оним чакширама, у којима су дошли! па и шешир су променулн. Како су само смели узимати други" . . . Још би бар хиљадицу оваквих примера могли навести, али, доста је и ово. Тако имамо данас много чиновника разних струка, трговаца, свештеника, књиговођа и т. д. који обављају свој посао додуше већина велика ревно по закону, али слабо васпитају и народ у своме делокругу. Нпр. убио човек човека, Дошла комисија, да га парају. Сврше посао, па збогом. Обично се ту скупи много света. Како би ту добро дошао какав смишљен говор, како су, ето, упропаштене две куће, остала сирочад и т. д. тако свако у своме позиву да и васпита народ, као што је то код других, напредних народа. Ми можемо на прсте избројати људе, који на црквеним славама, зборовима говорима и јавним предавањима образују свој народ. Ове се године састао леп број нашега народа у Барањи, на Ђунтиру, на гробу Стевана Штиљановића. Нико му није ни речи проговорио од толиких наших школованих људи. . . тако је п по другим крајевима. По томе изгледа, да нама није ни стало до препорода нашег народа у целини, него да се баш хотимице иде за тим, да останемо у стању у коме смо, те да лакше служимо разним котеријама, које се могу рахат башкарити само учмалошћу и непросвећеношћу масе народне. Отуда од стране неких вика на школу и учитеље. Гледали смо и па врховима наших просветних и других установа људе без иницијативе. Све што се радило, ишло је некако споро, тромо, тек да се не каже, да се ништа не ради. Појединци су обављали, дватри посла и то само да се отаља. Како ће се која замисао реализирати, као да се слабо бринуло. Зато је владао свуда

застој. Када не иал.а регулатор, знамо, како машина ради. Велико мртвило влада код нас. Тек приметиш тамо и тамо појединце како се истичу у образовању масе народне, али брзо многи малакшу јер осећајући у души својој тежину бремена који узеше насебе и гоњење од оних, -којима не иде у рачун из већ наведених разлога просвећење народа, (а народ овакав, какав је данас, брзо се сложн са онима, који теже само за пустом славицом без озбиљна рада, говорећи народу, да ће морати више плаћати.) заиста се повуку, баталећи све. Други пак, издржљивији, који тежезатим, да и ово не пропадне, што имамо, увијају се и превијају, да се не замере ни лево нидесно да не увреде уображене величнпе, да не почну рушењем, морају угушиватп у себи силну вољу, полет и т. д. Гледамо својим очима. како наш честити привредник, савез земљор. задруга, те скоро свака наша установа пролазп између Сцнле и Харивде неразумевања великог дела народа заведеног и ћефова уображених величина, које располажу са стотинама начина, да омаловаже рад тих пожртвовиих јединица, и да им рад осумњиче, а њих извргну презиру, док они сами нису никада и ништа створили или ако су, онда само опо, од чега ће они имати личне користи. Кадајеовако, као што описасмо, онда се не морамо чудити, што нам странци, спремни и културии освајају н данас, иа паше очи села и градове, што нас одрођавају, Читајмо статистику, па ћемо се упрепастпти. А када завиримо у грунтовницу, хвата пас стотину грозница. Јесте, пропадамо још на многим местима, јер нисмо спремили масу народа за културну борбу са народнма око нас. Једном сам путоваолађом из Пеште. На лађи сам смотрио шесторицу Срба Банаћана. Када сам дошао к њпма, приметим, како се пипају но џеповима, те једап извади три, други четир, трећи два и већ колико је који имао новчића. У томе ево ти келнера са чинијом пуним шаргарене, першуна, као зачин чорби, комадића меса, оглоданих костију...