Школски гласник

Бр. 18.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 545.

вало у себи онај живи однос к стварности, што и јесте главио средство против заблуда и погрешака. Ако које земство нема таквог човека и неће да нађе таквога, онда, по мом мишљењу, такво земство неће имати шта да ради у погледу народног образовања, сем да даје новац, јер свака мешавина у админнстративни део посла само је од штете. Онај члан земства, или онај човек кога земство погоди, мора да има помоћника и најбољу школу у округу. Сем оснивања те школе и примењивања у њој свих нових наставних метода, тај главни учитељ мора да надгледа п остале школе у округу... Главни учитељ обилази све веће школе, недељом сазива све учитеље и казује им педостатке, препоручује им нове начине рада, даје им савете и књиге за њихово самообразовање, а сем тога води их у своју школу и ту на делу упућује у раду. Ако има времепа на расположењу обилази и мање школе па и њихове учитеље позива на састанке; но дужност надзиравања учнтеља мањих школа треба оставити старијим учитељима, који исто тако, сваки у свом округу, обилази те школе и недељом или радним даном позивају те учитеље на састанак". УчитеЉским зборовима, скупштппама, п њиховом међусобном општењу Толстој прндаје огромну важност. „Учитељски зборови и посећивање школа са стране учитеља, јесте једна од главних погодаба за успешан ток посла. С тога је земство дужпо да обрати нарочиту пажњу на организацију тих скупова и да не жалп повчаних жртава". 1876. године Толстој је добио дозволу да на свом имању отвори сталне педагошке курсеве у форми приватне школе, а јаснопољанска школа служила би као вежбаоница у практичном раду. Надзор над тим курсевима Толстој је примио на себе. Желећи да у тај посао увуче и земство, он је замолио тулско губернцјско земство да му да помоћи за тај циљ, да би могао снабдети школу свима потребама и плаћати главном предавачу, другом учитељу и вероучнтељу. А за све то земство је имало право да годишње шаље по 50 питомаца на бесплатпо школовање

на курсевима, само би им земство плаћало издржавање. Земство је на све то пристало, па ипак курсеви ннсу отворени а ни дан дањи се, не зна зашто. Штета је што се то није остварило, пошто је ван сумње да би јаснопољански учитељски курсеви показали падагошком свету тако много новина, оригиналности, које би биле од опште користи, као што то видимо на пракси у јаснопољанској школи. IV. У првом перподу свога рада Толстој је оштро делио васпитање од образовања (наставе), стављајући их чак у међусобпој супротности. Васпитањеје нринудно, насилно утицање једног лица на друго у намери да образујемо доброг човека; а образовање је слободан однос људи, који (одпос) потиче од потребе једнога лица да тече знање, а Другога да саопшти оно што је сам стекао. Предавање је средство како за образовање, тако и за васпитање. Разлика васпнтања од образовања само је у насиљу — право које васпитање приписује себи. Васпитање је насилио образовање. Образовање је пак — слободно. Саобразно том гледишту Толстој је тврдио, да, „школа треба да има један циљ — саопштавање знања, пе покушавајући да прелазп у моралну област убеђења, веровања и карактера; њен цнљ мора да буде само наука, а не резултати њеног утицаја на човечју личност. Школа не треба да покушава да предвиђа последице, које производи наука, већ, саопштавајући науку мора да оставља потпуну слободу њеног иримењивања". И даље: „Наука је наука и ннчега не носи у себи. Васпитни пак елеменат налазн се у предавању наука. у љубави учитеља према ученицима. Хоћеш ли науком да ваепитаваш ученике, воли евоју науку и знај је, и ученици ће заволеши науку и Шебе, и Ши их васпишаваш; но ако сам не волиш науку, онда ма колико се Шрудио и гонио ученике да уче, наука неће произвести васпиШни уШицај. И тако, школа не треба да се меша у васпитање. Школа можда неће бити школа како је ми подразумевамо, — са