Школски гласник

Бр. 19.

Стр. 364.

Зато опомињемо јоиг сада све оие којих се тиче: „Школу предајте сасвим учитсл>има и стручњацима, а и доиде ие радите иигата без иас, јер иити сте снремиији од иас да би знали бол>е сачувати ту нанху стару тековипу, нити сте бол.и родољуби од иас!" Мол, 24. дец. 1911. К. Замуровић.

Трулеж наше педагогије. Посввћвно правим прнјотвљнмо српсив н хрватснв народнв пвдагогијв. Др. ПНЈА Р. РНДОСНВЉЕВИЋ. •• ЊУЈОРК. Човек се учи док је жив. Учење се опет састоји из личног напрезања и паметног носматрања својих и туђих грешака н добрих страна. Наиредак је вечити компромнс пзмеђу оног што је добро у новом и старом, а изнад свега тога стоји тонла жеља и чежња за бољим. Наравпо да овакав компромис захтева довољно познавање својих духовних граница, суштине идеала за којим се тежи и средстава помоћу којих се он постиже. То је тајна васколиког индивидуалног успеха. Све што није овако не може бити прогрес већ регрес, не здраво пдеалисање већ трулеж и само трулеж. Па као што је то са индивпдуалпим успехом тако је исто и са успехом гомиле или једне читаве паучне дисциплине. Овде пас занима педагогија. Каква је она у пас Срба и Хрвата о томе овде не треба на тенане говорити. Бледа и мршава је то фигура. Па и оно мало даха што га има иије из иагаих груди. Стран задах њезпп давп и морн нагау невину децу и младеж но свим гаколама. А човек без даха, без здравих плућа и удисања свежег ваздуха мора кад тад искијати све последице оваког живовања... Али у нас је још горе. Ми смо тако огрезли у том смрадљивом педагошком задаху, да смо се просто навикли на стару тету, Педагогију, па сваког крвавих очију сретамо и песницом поздрављамо ко би ју ма и мало попреко

погледао. А ако би се ко усудио да ју и јавио „блампра" и за рачун пита •—• е, онда ће добити не један, већ десет јавних одговора, да не говоримо о свим приватним протестима и макинацпјама. Али да одмах па почетку истакнемо факат, да Педагогија у Срба и Хрвата ни стоиу није одмакла после онако лепо и корисно одигране педагошке улоге нашега Букићевића, Иатошевића, Филиповића, Мите Петровића, Бакића и Басаричека. Ти људн, заиста, су нове и трајне карике у нагаој педагогакој науци. Било је и повуци и потегпи док су извојштили и оно мало. Вукићевић се скоро све до последњих активних година својих борио протнв старих конфесијоналних навика војвођапских „педагога". •V тој борбп оста скоро осамљен, п мало по мало па п његова снага клону. У иоследњим данима свог зимњег живота скоро се подетињио. Читаве анегдоте о њему постоје. Сваки његов ђак потврдиће то. Али, то ништа не смета његовој педагогакој велпчипи и оригиналности. Бага зато гато је постао трагикомичан у својој доследној акцијп, баш зато гато је до своје смрти остао сам себи веран. бага зато гато се до гроба држао своје педагогаке иидивидуалиости — он је мени од оних практичпих хероја, који свој мач не оставл.а до год не види да му је неиријатељ маглу ухватио. Тај велики дух Вукићевића (изложен многим неумесним тривијалностима у нагаој учитељској публици карловачке митрополије) издигао се изнад све оне нагае педагогаке граје, која је из политичких и личннх мотива бацала прашину у очи свакоме ко је иоле озбиљно иокугаао да упре прст па сугату истину да се кола Српске Школе с њезиним учитељима не крећу унапред. То кочење мотивисано је сад у виду нових педагошких аутора, сад у облику модерног 2 е ј 1: е 181-а, сад у нравцу родољубља. Али! Ти нови педагошки аутори били су писци незнатних шпекулативних педагошкнх букварева. Тај модерни дух времена био је само исирика наше стечене помодне и несрпске еманципације н изопачених моралних, верских и социјалних идеала. То родо- *