Школски гласник

Стр. 3(-)5. љубље беше онај иаш свима позиати литерарни патриотизам са свим својим нанирнатим политичким апаратом. Трулеж и трулеж до крајности. Да .је то тако доказује нам и наша читава данашња школска („српско вероисповедна") машинерија: слаба или боље рећн никаква учитељска и педагошка организација, слабо или никакво суделовање наших учитеља у народном просвећивању, непоњатно експлоатисање врлих и невр.тпх учитељаод странедегенерисаних политпчара, слабо или никакво споразумевање учитеља и свештеиика као једине залоге за иоле бољи духовни напредак нашег народа, слаба или никаква организација школских учила и уџбеника, учитељских школа и нравих народних просветннх ипштитуција, и т. д. ит. д. Изоловани покушаји једног Ђорђа Поповића, непрестано и очајно борење некојих новосадских учитеља и њихових пријатеља — само је мали жар оног старог Вукићевићевог и Натошевићевог прегалаштва. Можда ће ко рећи: „Ено нам новог референта а с њиме и зоре нове ере." Тако се могло говорити пре педесет година. Али данас кад је загрдило по свим нашим школама и кад пред вратима Школског Савета стоји непрегледпа маса најтежих проблема, — данас треба да су учитељи задоводхни да Др. В. Ђисаловић издржи на свом новом месту. Укратко речено: од благе успомене Натошевићеве и првих почетака педагошке трагедије великог Вукићевића па све до јако — страшна школска кома, То је тужна слика наше практичие педагогије, А како је с тиме у наше браће Хрвата? Скоро исто. Њихов Натошевић и Вукићевић —- неумрли хрватски школник Иван ФиљиПовић само је неостварена жеља хрватског учнтељства. Додуше, Хрвати су учинили већи успех него Срби, али тај успех је више теоретичан него ли практичан. -Јест, они имају дивне споменпке своје извесне професијоиалне, учптељске свестн и реалног рада; јест они имају хрв. пед. књижевни збор са богатим стручно-педагошким и шБИжевно-дечјим издањима; јест они имају свој стручни орган, свој

Вр. 10. велелепни учитељски храм (хрв. учитељски дом), јест они имају диван конвикт за учитељску сирочад, јест они помало асимилују пове педагошке покрете али је и права и жалосиа истина, да се и дан дањи хрватски учитељ бори како ће 25 да подели па 30; и дан дањи његов је углед тако спао да му 11п жандарски нп подворнички кандидати ни мало пе завиде; и дан дањи га до голе коже гуле политичке лисице п једу клерикалне смицалице, да не истичемо јавно мнење тих филисгара који учитеље и не сматрају за друга бића до ли за створења која можеш понижавати. Јест. II у браће Хрвата постоји грдан јаз између народа и његове школе и учитеља њихових. Силан је проценат који не знају ни читати ни писати, да не говоримо о другим просветним напретцима. Па и оио мало иарода што је у стању да помало натуца у срицању, више се дотерало у Америци него ли у својој „лепој домовиии." И у Хрвата, дакле, силно практичко недагошко банкротство. А како је са теоријом педагошком 1 У Хрвата већ боље, Басаричек је своју младост н мужевност утрошио у једном потпуно омеђашеном иедагошком систему, који се може мерити и са највећим немачким и француским педагошким систематичарима. Он је своје учпнио. Његов угарак на олтар паше нацијоналне педагогије неугасив је. Историја хрватске иедагогије са захвалиошћу ће се сећати његовог истрајног рада. Слика теоретско-педагошког рада у Срба још је грозннја. Бакић нам је, заиста, до данас све и свја. Све што ,је добро у данашњој педагогији било, он је то иокупио и лепо на свој начии прерадио. Сви радници после његовог и за време његовог педагошког рада мање више жваћу једно те исто. Наш Др. Бакић, као и Басаричек у Хрвата осамљени су иедагошки борови, који се високо уздижу чак и у данашњој нашој педагошкој пустињи. — Али господине, ради се на педагогији II у нас Срба и Хрвата, и то све у шестнаест.

ТИКОЛСКИ ЈМАСШ1К