Школски гласник

Стр. 367.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 19.

учитеља у Србији је врло спор и неадекватан. Изузев неколико трезвеиих београдских учитеља који, заиста, раде и пером и оловком, и неколико провннцијалних идеалиста — све се свело на одржање једног учитељског удружења у коме нажалост суделује само један мали део србијанског учитељства, удружења, које по могућству издаје нека педагошка дела п данас се бори око свршавања учит. дома. Школски систем и дан дањи нарадира у туђим траљама, и још се многи од чуда крсте што народ, проста маса нема вере у њега, нитн има икаквог интересовања и за своју нар. школу и за своје нар. учитеље. Због тога и они грднп симптоми: учитељ снижен до ропског угледа, заведен и исисан од политичких партаја, завађеи са својим народним просветним братом,: свештеником, нестручан и неправедан надзор, и наплаћен као нико свој, и т. д. Незнам тачно како је у Црној Гори. По некојим педагошким радовима судим да је п тамо као и у Србији п Угарској. 0 Босни и Херцеговини нећу нн говорити. Српска школа и српско учитеЈВство борило се за тридесет година просто херојски. То су биле годнне зебње испред Дамоклова мача. Изгубило се пуно, пропустило се свега, и утеха је што се на чистац изашло н с оннм што се сад има. Сад је валда нова хора. Наравно треба ће времена док се мало тргне из оне несаиице п трзавице, лек, који је потребан не само срп. вероисповедним школама већ и комуналнпм. Обоје пате од накнадних политичких ликова, који су само терор еваке педагогије. У Далмацији вечита гложња међу учитељима, нншпирирана иашим највећпм професионалним идеалима — поквареним политичарима. Слаба или нпкаква учитељска организација, немање скоро ип једиог правог учит. гласила, слабе плате, а још слабнји школскн систем, систем, који је исто толико адаптован на народне потребе, као и његова браћа у Хрватској и Славонији, некадашњој ВојвоДиии, Србији, Црној Гори и Восни н Херцеговини. Осим тога срп. конф. школе у Далмаццји тек да се каже да живе. Пука авет и овде.

Слобода и братска искреност и овде стење муке свакојаке. А како је у Старој Србијн н Маћедонији? Ако не горе, зацело није бо;ве. Свуда — тама и неки чудни мирис. Кад се узме у рачуи толике године наших народних школа. кад сумирамо издатке иа њих, кад уноредимо њихове циљеве и резултате, њихову теоретпку и практпчку подлогу тЈ| ми не можем<» бити задовољни нити са. српском ннтн са хрватском педагогијом, нашом народном просветом. Шта да се ради? Први корак у сваком поправку јесте да се знаде шта фали и квари. У нас се ни у том правцу није постигло такорекући иишта. И дан дањи нашп педагози су више песници него ли научннци. Сви нам галаме н укуишу о велпкој улози српског п хрватског народног учитеља, а пико неће да засуче рукаве па да каже шта значе те фразе у пракси. Бакићева н Нешковпћева критика о механизму наше народне наставе и дап дањи је истииита. Да се знаде шта фали и квари јесте објективно и стручно посматрање самих факата. За то опет треба праве п здраве педагошке критике. Ми је дапас немамо, јер нема људи- Оии који су позвани и који знају пулс наше народне иросвете или ћуте као заливени да не би узнемиривалн своје благоутробпје, или пак пишу о Марковим конацима и превађају којекакве застареле етичке ствари, слећу у село песника и књижевника — укратко, избегавају сваки прави п ннтензивнн, т. ј. конструктивни п критички педагошкп рад. Господа су научена само да придикују н да им други тапшу и да их уздижу као какве велнкане. У пас је толико огрезло у површности, да ни стручних педагошких критичара немамо. Ако се и прикаже какво дело, то обично мали и иезнатни спис. Аутор похвали или покуди, већ према томе како је „критичар" расиоложен, без да се н једна једина каже о томе шта је добро а шта рђаво. Ено вам дивног примера за то у „ критичару" 11ротићеве „ I [сдагогпке" који се помолио у „Прооветном Гласнику". Критичара за сгручна и вели-