Школски гласник

Вр. 20.

ШКОЛСГхЛ гллсник

Стр. 390.

прве, она не би могла бити иити вредна нити практичпа, ако у исти мах није иотпупо теоретичка. II опда посве би па месту бнло, кад би се оиа описала више као експерпментална педагогпја него ли као иедагошка (васпитна, узгојна) пспхологнја. Јер за последње, ецшртеп1 у иауци је у главноме иропедевтичкн: за први, едгпртепГ У протракгованом пастављању деце. Док се нрва свеска бавп истражнвањем духовног развпћа у школског детета, у колико се то може мерити методама, које др. Биие крсти као_ ех(га — всо1аГге, то се ова, друга свеска бави актуалним школским ироблемнма, и показује нам, у колико то дозвољава стање садањег научног знања, како треба решавати та важна практична питања, II нашој српској н хрватској педагошкој публицп познато је, да је проф. Мојман и чувенп експерименталиста и одличан научни књижевник; и не само да нам је дао дивнн сумарни иоглед на рад уопће, већ је при том у стању да нас детаљно упути и на своје рођене радове о пптањима о којима расправља. Ова је свеска састављена из осам дугих секцнја или глава. У нрвп мах жалио сам што немам довољно простора да сумирам садржај н конклузије ове свеске; но после дужег размишљања дођох до закључка да је боље упутнти чптаоца на сам текст. Због„ тога ћу се овде задржати само на неколико главних тачака, у намери да покажем на који начин помаже нам наш аутор да образујемо своје конклузије. Глава о читању, четврта глава друге свеске а четрнајста чнтавог дела, пајбољи је сумарни преглед о експериментима п резулта : тима о настави читања што је менн познато. То је внше него ли глава: то обухвата 73 странпце и слободно се може назвати једном књигом. Наш писац почпп.е са анализом духовнпх операција, што се употребљавају при учењу детета да чпта. Носле тога он расправља о методп алфабетског срицања, о фонетичкој и вербалној методи. Прва метода, вели сам аутор, слаба је ради тога, што је глас сепаратних слова непознат деци; друга је слаба због тога, што је децп врло тешко да саставе гласове поједннчаних слова — факат, којн се мнмоград речено, обично лако сузбија у теоретскпм књигама ; а трећа метода осиива се на начелу да деца могу почети у оној

тачцн у којој одраслп узимају „збогом". Помоћу експерименталних нспитивања др. Мојман долазп до резултата, да помоћу вербалне методе (\Уо11дпе1:оЗе) деца врло брзо науче читати алн и врло нетачно. То Мајмапово ,тврђење мОгу и .ја поеве потврдптн на темељу мог носматрања вербалне методе у чикашким и њујоршким школама. У нас Срба и Хрвата та се метода већ мање употребљава. После овог др. Мојман онисује методу у којој се учи чптава реч без да се елементи — слова — иретходно уче. Да лп би могао еугериратн да васколико пптање лежи овде? " Шта еу елементи? Визујелни (видни, оитички) елементп јесу или могу бити слова; аудитпвни (акустички или слушни) и вокални (моторички, покретнн) елементи — изузев иосле стрпљивог и продуженог настављања у аналнсању гласова — зацело нису слова, већ елогови: због тога н настаје читава потеш коћа и неадекватност метода које се оснпвају само на једној страни. Наравно, као што је већ пстакнуто, мп не желнмо да аналншемо радн саме аналпзе: много од тог аналисања, ако не и све, нестаће: због тога би требало да сепоелужимо анализом, која се на темељу актуалног ексггернмента показује довољно ваљана, У 17. предавању, које ее бавп анализом дечпјег цртања п наставних метода у томе иредмету сусретамо се такођер са врло интересантном днскуспјом. На темељу многих ексиеримеиата наш аутор долази до овог значајног закључка: 1)»к Кт(1 2е1сћпе1: гоаз Лав Ктс1 уоп (1еп ве§епзКЧпс1еп гсегзз: тсМ еЈпе ММпетеће Паг81е11ип& Леввеп таз ез 8гШ". (Ја сам подвукао ове речи.) Према томе „осет" (ЕтрЉнћгп^. сензацнја) н „представа" (УоМеПип^), као што се то примењује у данашњој нашој и туђој психологији и у иедагогијама, које се оснивају на њнма више су иего ли бескориснп појмови као ексиликаторнн принципи — јест, в птп е него ли бескорисни; јер, као и данашњи Фребелијанци, они нас силе да као Нмагииацију описујемо оно, што је уистииу нетачна н конфузна перцепција '(\\'аћгпе11пит» - , оиажај.) Др. Мојман у овоме погледу ослања се и на рад минхенског школског саветника др. Кершенштајнера. II у својнм аргументацпјама проф. Мојманово адаптовање овога гледшнта мање илп више искључује све конклузије пре-