Школски гласник

Бр. 2.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 26.

"преоптерећеном иашем духу силом и на дуже време. Из ових нримера, пробраних пзмеђу хиљаду слпчних, нзлази да је задовољство природна последица умерене и сразмерне радње свакога од органа нашег тела, сваке од наших душевних способности. Умерена радња чула, мишићнпх енергпја, умних способностп, праћена је задовољством. Ако, напротив, радња пређе пзвесне граннце, задовољство је неосетно све мање, н набрзо прелази у пенрпјатност, у бол. То је већ Арпстотел* бпо приметио. „У радн»и' је, говораше он, добро расположење и срећа 31довољство није само дело, нити његова укутрашња оеобина; него је оно као његов иаданак који никад не ивостане, оно је последње савршенство које се на дело надоаедује, као младост нгго се кити н,нећем. Свака. радња има своје нарочито задовољство. ,.Задовољство, клже у истом смислу један модерни филозоф , Хемилтон,* вадовољство је резултат епонтаног и слободног веубања неке снаге чију енергију свеот схваћ*; бол је реаултат активности која надмаша њену моћ или јој не поетиже границе." Последнце ових занона. У светлос-ти ових објашњења, скоро све тобожње ћудљпвости сензибплнтета ностају просте и јасне; све љепе тајанствености ишчезавају. Зашто нам се, иа прпмер, новина допада код свих стварн, док нас једнообразност дражи и умара? Јер иове ствари побуђују и стављају у кретање снаге којима расиолажемо, а иагомплане су неупотребом, док те псте снаге отупе • одвише иродуженом плн превише поиављаном уш»требом. Зашто нам је оно, што нас једнога дана очарава, сутрадан немило? Јер је наше лично расподожење измењено, а иредмет 1е остао исти. Јуче смо билн спремни за радњу, за умнп рад, за пешачење; данас више нисмо. Зашто леновање има за једне толико дражи, док други налазе срећу само у радњи? Јер сви духови немају исту дозу енергије, јер интелектуална актпвност, која код једних значи прнродно и лако развијање живих снага интелнгенцпје, за друге значи само напоран рад, несразмеран њнховим силама. У осталом и ленштинама је досадно кад пе могу да се одаду каквом свом омиљеном занимању. И зашто су некн предметп увек пепријатни, на пример црна боја за око, рабарбар* за кус? Јер сепзацнје које од њнх потичу теже да запрече, да укину нормалну актпвност, природно веџбање наших способности: црна боја, на прнмер, намеће. органу за гледање неку врсту неиокретљивостп и неактивности. Не заборавимо то, одиста: бол не долази само од претеране радње; он је и иоследнца изнуђеног нерада. Има п негативних болова, као што је оскудпца светлостп, дуже самотовање, непокретљивост. Има болова нозитивних, као одвшне јака топлота, претерано напрезање. Међу овнм

двема крајиостима, у истом размаку од нерадње и од претеране активности, јавља се задовољство, последица осредње активности, пли, рецимо боље, активности уиућене у правцу природе, саобразно нашем природном позиву, и у псто време еквивалентне сплама којима појединац располаже. Узајамни односи мвђу зодовољством и болом. — И узајамнн однос међу задовољством и болом је последица закона које смо утврдили. Сократ* казиваше како су задовољство и бол билн у иочетку непомирљивн непријатељи, али да их је. Зевс, да би у-споставпо мир, везао једио за друго златним везама: тако да, као два спутана друга, ндуједан за другим. II одиста, после непрпјатне глади пли жеђн долазн задовољство у јелу и ппћу; свако лишавање, које значи страдање, праћено је, чим престане, задовољством и уживањем. Тако исто претерана задовољства рађају засићеност, коју пратп непријатно расположење. Мп опет зато пе верујемо, као иеки психолозн, даје свеспп жпвот непрекидап низ задовољства и бола. Има, ма шта о томе говорили, неутралних ппдиферентних стања (1). Шта ЕЕ налази у ОСНООИ СИЛОНОСТН. — Задовољство се објашњава као задовољена наклоност; него како се објашњава сама наклоност? Наклоностје природна тежња да се ради у једном плп другом смислу, и према томе, да се тражн, да се воли све штоје саобразио нашој активности, све што је добро, а да се одбацује, презире, све што је томе противно, све што је зло. Наклоност је актнвпост нриродом каналнзована, тако да рекнемо, уразним правцима. У неком смислу, може се рећи да је основа наклоности љубав, љубав свега онога што одговара очувању и развијаљу нашег бића. Испрва несвесна, љубав инстинктпвно тражи оно што јој треба: и кад већ то има, љубав осећа задовољство; а то задовољство,. пошто смо га једанпут осетнли, оставља у свести жељу да се прнјатан предмет поново нађе. Жеља је свесна наклоност, која зна шта воли; она је успомена на прошло задовољство, и тежња за новим задовољством истога рода. Нласифииоаљв вмоција. — Наклоност и задовољство чине једну целнпу, коју можемо означити једном речју емоција. Ми смо већ видели да емоцнје треба распоредити у две велпке категорнје: сензације и духовна осећања. Сензацпје, или емоције телесног сензнбплитета, се и саме деле у две класе: 1° емоције које су везане за органе телеснога живота, п које завпсе од извршења њпхових функција, а зову се телеспе иотребе или апеШити; 2° емоције ко.је потичу нз радље наших пет

(I) Да бн утврдио да човек ннје иикад -„у неутралном ■етању, без радости и муке," Мариои мора да призна „несве■ене радоети и жалости-, а то је чиета противречност. Нема несвеспих задовољстава.