Школски гласник

Стр. 82.

1ПК0ЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 5.

тила, а гласови неиозиатог језика су јој се урезали у памћење. Али ови нејаспп опажнјп пису потпуио несвесне чињенице, него су то чпњенице мање свести, напзменичне свести. Јер, заправо, дух, пошто не може никад да мисли на внше ствари у исти мах, без прекида прелази из несвести у свест. Сазнања која добивамо од свестн. — Пошто свест нратн све психичке чињенице, то ми од ње добивамо сазнање свих иптелектуалиих и моралних чињенпца. Ми само отуд имамо идеју о грпжп савестп, што смо је искусили; ми речима радост, туга, амбиција, пријатељство подмећемо тачно значење само тако, што смо били свесни ових осећања. Има и таквих свестн које су делпмичпо слепе и глухе, као што има, с обзиром иа спољашње опажање, људи који не виде и не чују, јер су то свести непотпуних духова, којима један део пспхичких феномена остаје непознат. Идвја 0 наШЕМ „За". — Свест је непрекидна поворка поједпначких опажаја: алн све те опажаје, који се један по један круне у мислп, везујемо ми за нас саме. Свест, иомагана другим радњама духа, даје нам идеју о нашем Ја. Оваидеја није од оних које дете стиче непосредно. Она претпоставља известан рад рефлексије, иоређења међу сукцесивним опажајима свести. „Дете, каже Сели, групише епоЈвашње предмете према њиховој сличноети помоћу радње апетраховања; опет апетракцијом која је оној првој аналогна долази оно дотле да позна унутрашњи пеихички свет, свој рођени дух, рођени карактер. Идеја о Ја почиње е опажањем личног организма ематраног као предмет у ком дете локализује своје пријатне или неиријатне утиске. И ова делимична идеја о Ја се тек споро стиче. ПроФесор Прајер* лрлмећује да је његов син од године дана гризао евоју рођену руку као какав стран предмет. Овај сирови и материјалистички облик свести о себи одговара оном првом периоду живота кад дете говори о себи • означавајући се својим особним именом. „Чим моћ апстракције порасте, идеја о Ја постане потпунија, па обухвата и представу о унутрашњим стањима духа... Дете је испрва сасвим заокупл>ено спољашњим утисцима. Да би се обратила пажња на чињенице унутрашњег живота, то претпоставл>а напор духа који се је окренуо од спољашњег света... Ово повлачење у себе се потпомаже похвалама или карањем које дете прима, Кад дете мора да размишља о својим рођеним радњама као добрим или рђавим, оно се пење до потпунијег познавања еебе самога. Постепено замењивање оеобне именице речима „ја, мени, мене", што се опажа пред трећу годину, означава напредак у свести о себи... Идеја о трајном Ја садржи у ееби накнадни рад апстракције.,. Вера у Ја које траје, које је једно и истоветно, кроз све промене сензибилитета, претпоетавља тако исто известан напредак памћења". (1) Остављајућп на страну оно што пдеја о Ја може добити од чулног опажања нашег тела, ова дакле идеја потиче у главном из поређења које дух чини међу разнпм стањима наше свести. Поред све њихове разноврсности, сва

(1) Сели ор. сН., р. 256.

та стања имају нешто заједничко, а тоје тттто их схватамо као наша. Помоћу памћења, помоћу апстракције која у разповрсиости феномена нздваја њихову заједничку особину што су бића свесна на исти начин, мп се без муке пењемо до идеје о нашој личној егзистенцији. Кдгја супЕтанцнјв н ндвја узрона. — Идеја о трајном Ја је пришцш, грађа, тако да рекнемо, опће идеје о супстапцији, која је имала тако велику улогу у филозофији. Супстаиција је уираво нешто што постоји само по себи, што траје под привидпим модифпкацијама и непрекидиим променама. Трајпост облика код чулних предмета свакако може доприпети да стечемо идеју о непромењивој супстанцијп; али само у нама самим; У свести о истоветности наше личности, имамо ми стварно искуство о супстанцији, то јест о трајном бићу. (1) Тако исто, свестје извор нојма о узроку, то јест о односу којп постоји међу снагом која делује и произведеним дејством. У спољашњем свету, ми опажамо феномене који долазе један за другим, и којн се прате чак стално. Алп је узрочан одиос нешто више него идеја о непромењивој сукцесији; он је идеја о деловању које је довољно, о напору који је праћен дејством; а мн оиажамо на делу узрок који делује првп пут у нама, у свости о нашој активности која је упућеиа некој сврси, која тежи чнпу којп она предвпђа п нроизводи. Тај појам о узроку, иозајмљен нспрва од нашег рођепог искуства, ми касније генералнзујемо и преносимо у спољашњи свет. Лажња. — Зпања о којима смо мало пре говорили ие добивамо ми од спонтане свестн, препуштене саме себп, него од свестн продужене памћењем и иотпомогнуте смишљеним поређнвањем, једном речју од пажње. Пажња нпје посебиа ннтелектуална радња: она је општи један начин, вољни начин интелпгенције. Онаје интелпгенцпја дисциплшшсана вољом. Њу можемо дефинпсатп: интелигенција која собом влада, примењујући се онде где она хоће: Мп овом дефиницијом нскључујемо из областн пажње она стања свестп која изгледају пажљива: на пример, стања кад је пнтелигенција сва заузета утиском који је њом овладао, себи је покорио. Перцепција која је искључива, која овлада интелнгенцнјом, ие може бити замењена с правом пажњом, која је управо моћ да се отмемо јарму сензацнја, да се по вољн обратимо предметпма које смо ми одабрали, која је, једном речју, слобода духа. Пажња је оруђБ васпнтања. — Пажња је услов

(1) -Идеја о сунстанцији, каже Рабје, може бити изведена из идеје о Ја. Ја се јавља, само. себи као ствар по себи, као нешто истоветно. Огго дакле мозке, боље него спољашњи предмети, дати интелигенцијн тип из кога потиче идеја о супстанцији". (Ор, сИ;., р. 289.)