Школски гласник

Бр. 5.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 81,

речнику се тачио разликује перцепиија од појма. Појимање је изведена, каснија радња интелигенције. Маштом иојмимо иространу зграду, читав свет. Апстракцпјом иојмимо бројеве, генерализацијом човечанство. Појимање у осталом не иовлачи пужпо за собом и веровање у егзистенцију иојимапог предмета; оно се не мора појавпти као члаи суђења: можемо појмити лепо лето у идућој години, и не битн уверени да ће га битп; појмити човечапство, и ншита у тај мах о њему не тврдити. Перцепција се, напротпв, увек јавља у облику суђења: наша свест, наша чула, не пружају пам осамљене идеје, него увек тврдње које се односе бар па егзнстенцију перципираног предмета. СтупЊЕВИ СВВСТИ. Психички феномени уопште, а феномени свести нарочито, иису апсолутна, непромењива стања. Кад би се могли мерити, утврдили бисмо да онп прелазе врло различите ступњеве, од минимума који је скоро равап нули до врло високог максимума. Има тренутака кад нам душу обузме пуна светлост: савршено разговетно видимо н најмање појединостп, најситније детаје мисли која је нрисутпа у нашој нптелнгепцнји: то је пупп дан свсстн. Алп, у другпм случајевима, напротив, једва разазиајемо, збркано и нејасно, предмет иаше мисли: то је иолусјај јутарњег сутона који већ разгони ноћне сенп, а још пас са свим не обасјава. „Психичке чињенице имају безброј етуињева, те, као и оаи и еа њима, евест може неограничено да опада а да не ирестане егзиетирати. У свету душе има атома евести као што у свету телееа има просторних атома". (1) Узрвци променамп у интвнзивностн сввсти. Ступањ свести зависп делом од прпроде фепомена које, помоћу ње, сазнајемо. Чињеппце којима су неиосредне антецеденције органски феномени, апетити, на пример, једва су свесне; папротнв, чињенице духовног сензпбилитета, апстрактне интелигенције, воље, које тек јако посредно постају пз физиолошких функција, долазе до пуне свестн саме од себе. Другпм речима, уколико чнњенице постају више психичке, свест јача и ностаје јаснија. То је зато што је свест сама суштина психичкпх феномена. Она управо ппје пздвојена способност, него је сукцесија психичких чињенпца, које саме себе сазнају онпм редом којим настају. Ступањ свести, према томе, зависи од свих узрока који слабе или појачавају иптеизивност психичке активностн. Тако, у првим тренуцима иза буђења, ми пмамо тек неодређено осећање нас самих, наши сновп се још иродужују, и пошто психички живот још није дошао до потпуне своје јасноће, луцидности, (1) ВаМег, ор. с!1. ? р. 54.

то се познаје на свести. Свест, једном речју, стоји према духу као светлост према пламену. Што је више убрзано сагоревање, пламен је јачи а светлост живља и сјајнпја. Епоитана и рефлвксивна сввст. — Ово што смо досад реклп вредн само за спонтану свест која без папора прати психнчке феномене. Али пажња врши своју власт над свешћу као и над осталим пнтелектуалнпм радњама: свест онда постаје рефлексија, то јест пажња прнмењена на феномене духа. У овом случају, дух се тако рећн подвостручи: подмет који мислп постаје предмет мисли, и, помоћу пажње која је напор, чин воље, ми онда не само да видпмо самн себе, него се гледамо. А нажљиво гледање удвостручп пли утростручи обим визије: пажљиво гледати значп видети на лупи, стаклу које увеличава. Ова пажљива свест, често је речено, није међу природним тежњама духа. Ми смо слабо расположени да загледамо сами у себе, пошто нас све вуче да гледамо около себе. Довољно је, међутим, мало напора и нешто навике па да нам ово унутрашње посматрање постане исто онако обично као и спољашње иосматрање. Психолози, духови од размншљања постају лако способнп да посматрају самп себе и да практпкују вештину рефлекс-ије која је ирпнцип сваке психолошке науке. Игаа ли несввсних Љеногаена? — Да ли изван, и свуд около, поља обасјаног свешћу има област несвесних феномена, који се ипак имају сматрати као психичкн феномени? Не злоупотребљавајући појам несвеснога, као што то чине неки модерни филозофп, Хартман*, на пример, није могуће не констатовати око овог сјајпог средишта које зовемо свест неки сутонски руб, тако да рекнемо, који је чак утонуо у сен несвеснога. Одавна је Лајбнпц* приметио да ми нисмо свесни некпх тајнпх, непримећених опажаја, тако слабнх да пх прн пролазу им кроза свест не примећујемо, а опет зато остављају трага у нашем духу. Ове је врсте, на пример, бука млина коју успаван млинар, изгледа, не чује, а ипак је донекле чује, пошто, чим бука престане, млннар се пробуди; тако исто, досадна проиовед, чијн монотони почетак успава слушаоца, чим је довршена, слушалац се пробуди; многоструки утисци које нам доводе чула док читамо, док смо дубоко утонули у мисли, страни свему што се око нас дешава, а којих тек накнадно постајемо свесни, итд. Зна се да су, под утицајем ватруштине, нервне надражено-* сти, болесници проговарали на језику којим се свакидан нису служили: на пример, слушкиња Колриџа,* која је у наступу грознице говорила јеврејски, јер је у својој младости слушала свога господара где на глас чита Бпблију у јеврејском тексту. Она нпје ни слу-