Школски гласник

Стр. 76.

Тада су в*ећ у велико осећали око себе политичке замке, које су се од времена на време, а по измењеним политичким приликама врзле око њих и од стране државе и од стране појеДиних сталежа, те верских представника. Нису могли, што но се каже, данутп душом. Што им је давано приликом ратова, или каквих заплетаја у земљи н што заслужише и зарадише својом крвљу, то им се после одузимало, када се је ваљало поткусуривати са појединим сталежима, да их држава — њени представнпци придобије за себе. Зато су морали већ поклоњене им градове и села уступати властели друге народности или црквеним великодостојницима. Горели су увек између три-четир ватре, а каткада се пекли на свима, те у таквом јаду п невољи у стотини хиљада прекипи, човечански им понос бн увређен у дубини душе, те оставише ојађена срца сво.ју нову домовину, за коју се онако искрено и одано боригае, и одоше у Русију 1751. и тамо постадоше отсечена грана од стабла свога народа, која се тамо и осушила, претопила у Русе, поклонпвши овима знаменитих генерала и државпнка! . . . У томе и таквом гоњењу и довијању за своје самоодржање, развио се је у представпицима нашега народа донекле и политички поглед па ствари и прилике, које их окружаваху, те стога их видимо, како пажљиво и обазриво, пипајући пулзеве на све стране, приступају сваком послу. Они су као и ми били вазда вернп п одани престолу исвојој новој домовини. Све се то знало и горе код двора, као и код државника. Али, држава у много и много прилика, особито у којој живе многе народностп као у нашој, мора чешће да попушта другим, многобројнијим, силнијим, напреднијим народностима, особито када је у опасности споља или када има каквнх рачуна и са факторима, па народностима у земљи. Ту беше рат за наследство, седмогодишњи рат и т. д. да и не спомињемо накану, да се створи једна вера, један народ, чнме се заносише меродавни фактори у Аустрији.

А сталежима, за онда врло моћним, па верским представницима, друго се није могло давати, него поједине народности, а ми бесмо ту на највећем ограшју. Осим крви, тражили су и душу. Да. Невоља то бегае за државу, али јога већа за нас. Унијаћени смо, одрођавани. Али је народ све то трпио и није постао невера. Рекао сам, да су знали и схватили нагаи стари гата их окружава, па су обазриво и смпгаљено тражилн, а често и налазили пута и начина за одбрану своје народности, вере, свога опстанка. Човек се диви, када чита борбу нагаих старих за свој опстанак и чуди се, да смо из те борбе испливали и овакви какви смо. Водили су борбу на свпма пољима, борбу мучну, тегаку, па им не беше лакше ни на просвешном пољу. Када би престали ратови, унутарње борбе п зађевнце, ево их са молбама, да отворе гаколе, гимназије. Наравно, до друге нагае велике сеобе пе може се ни говорити о каквим гаколама и просвети унагаем народу, јер је, у вечитом ратовању и не бегае. Већ је петријарх Арсеније Чарнојевић тражио дозволу, да подигне гимназију, али на молбу није добио ни одговора, јер се везла друга просветна капа пагаем народу. Основних гакола до друге ееобе не беше ни једне. Тек после нсте, на једанаест година 1701., спомиње се прва гакола у Каменици. Између 1710. и 1740. налазимо их већи број као у Марадику, Земуну, Старој Пазови и т. д. У Иригу је основана 1735. Учило се немачки, лаШински славјаносербски. Таман за народ! Овде је први учитељ био Михајло Владисављевић, који се дуго спомињао као савестап учптељ. За отварање сваке гаколе ваљало је пролазпти кроз седам дубровачких брава. Нпје ми намера да пишем у овим чланцима о историји српске школе опширније. Лепо је исту описао наш знаменити педагог пок. Мита Нешковић 1897. У „СггаШ га рочје«! ћг\'а(\ нкокКа" вредни кр. зем. школски надзорник Антун Цувај лепо је и опгаирно обрадио развој срп. гаколе и просвете у Аустроугарској, на