Школски гласник

Бр. 5.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 77.

чему смо му ми, Срби, врло захвални. Ја ћу само укратко истаћи моменте, којима ће се расветлити одношај државе и цркве према народној школи и просвети у прошлости н садашњости, јер многе мане у народу нашем, с којима има да се бори данашња пшола, носе своје клице, зачетке из прохплости. Али, када их сада, а према ондашњим приликама, из даљине посматрамо, а пред собом као на длану имамо живот и околпости, које су наш народ окружавале у оно доба, увиђамо и јасно нам је, да у оно време, многе од њих и не беху мане, него инстинкт за самообрану своје народне индивидуалности, свога опстанка као Срби. Те мане беху само врдање народа главом, да му не натакну на главу немачку или руску капу. . . . ПравИлније ћемо моћи оценити и данашњи одношај државе, цркве и народа према школи и просвети, ако из прошлости, која уосталом није бог зна како далеко од садашњице, што-шта споменемо, да нам буде ова јаснија. Нема у природи скокова, те их не може бити ни у развоју појединих народа. Мучи се паша мати природа милијонима година да усаврши своја створења, па се мучила док је и човека ставила на две ноге, усправила га, да узмогне гледати сунце, небо, звезде Исто се тако н препородитељи народа морају мучити и патити да га препорађају постепено, природно, а за ово је врло нужно познавање прошлосши уопште, а за учитељске школе још и посепце, јер ће само у томе случају, када му живот нашег народа у прошлости буде јасан са свима његовнм манама и врлинама, те узроцима постанка истих, моћи природно, постепено, гато ће рећи успешно вргаити свој посао око препорода, образовања народа. У противном случају је цео посао каламљење јабуке на дивљу ружу. . . За сваку је, дакле, гаколу било потешкоћа у погледу дозволе од стране државне власти, а када је која и дозвољена, одмах јој је наметнут и иемачки језик. Тежња у једном делу народа за про-

светом, а и његовим представницима била је озбиљна, јер су осетили, да се без културе, напретка, не ће моћи одржати у овим земљама, као народ, јер за малобројпе треба много што-гата и друго осим мача. Нага је иарод, т. ј. маса његова, био боље умно развијен од масе народа, које овде затекоше, па тако и видимо, како су у једно добаСрби трговции занатлпје владали овдашњим пијацама, па и у самом Будиму! Да се могло и да се умело накаламити на такав развијен интелект народа нашег мало правог, природног. Коменсковског образовања, где би ми данас били? Ми би се већ давно били у трговини, занатима н у сваком напретку ухватили у коштац са Јеврејима као и Грци, те Чеси. Али у вечитом ратовању није се могло ни мислити на образовање учитељског подмлаШка пре свега, него се наједном нашло пред потребом, да се подижу школе, па ма какве биле и не мислећи, да није свака капа за сваку главу. Ириг. Стеван Радић. (Наставиће се.)

Школа рада. По немачком ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ, срп. нар. учител>. (Свршетак.) Само онда, када школа да детету прилнке и срества, да своју вољу претвори у дело, васпитава га. да његова воља дела преко дужег раздобља, Самим закључцима неће успети ништа. Не зависи од детета, ако оно своју живу вољу после гаколе не претвори у дело: оно мора знати радити у само.ј гаколи. Школа рада не тежи нигде за механичним знањем, које се постизава веркловањем. Она пре свега производп комплициран ток, а треба да нусти да се сасвим довргаи, и тек онда, када је уведена извесна природна вежба, наступа гааблонска вежба. Дете тре*ба прво да покугаа, и грешке да прави, да поступа протупроппсно, и десет пута са разумом да мора то да ради. Ако је услед тога потребно дуже време, оно ипак није изгубљено. Овако знање није слично оном механичном.