Школски гласник

Стр. 78.

Бр. 5.

Школа рада распростире вежбу на врло далека поља. Велики број дотицаја руку, спреме извежбају се до потпуног механизирања, што је при радњи и вежби од велике користи. И код заплетенијег рада стече дете вежбом већу сигурност и праксу. Навиком приближује се оно природи. Предност школе рада на полд г етичког васпитања лежи у томе, да вежбом долази до моралног понашања, а постизава ове врлине: ЈБубав к реду, чистоћу, издржљивост, трпељивост, вредноћу, савесност. Не само. да су свестраније прилике, да се ове врлине вежбају, него дете осећа сасвим другачије и непосредно њихову благодат. Пре свега постаје јасно, како школа рада пружа сасвим другачије могућности за социјалне врлине, него данашња школа. При раду долази дете непрестано у додир са својим саученицпма. Многи радови врше се заједнички. Ту дете осећа, да мора свој део савесно да изради, па ма то било нешто најмање. Оно мора да буде тачно и сигурно. Учи се покоравати, прилагодити се у велику целину — на неку врсту покорности. Прп разноврсним интересима иојединапа, при раду се лако споје у заједницу, било то у одношају на место, или да један другом сметају, јер при том морају деца да имају обзира на друге. Вежбају се у попустљивости, сношљнвости, у готовост на помоћ. Овај цвет лепе човечности најрадије се искорењује, ако се појави у данашњој школи: када један другом помажу, онда је то превара. Детињи осећај се помути, ако се оно, што одговара добром напону, представља као неваљало и потискује се. При раду школе рада често је дете упућено на помоћ других, јер много шта не може само извршити. И иначе може даровитије помоћи слабијем, а ово је пак често у прилици, другом да помогне у оном што је просто, али ипак потребно. На овај начин помоћи другог, неће оно бити потиснуто и не губи самоосећај, а други ће бити сачуван од презирања другова. Развија се осећај благодарности и обавезе, један види, како је упућен на другога. Осећај, да сви укупно припадају заједници споји

разред, који заједно живи и ради, који ствара на једном делу, где је један на другог упућен п један другом помаже, и да најмањи са својим радом није на одмет. — Само учење у његовој врсти несоцијално је. При садањој настави ученици се не тичу један другога. Ружно частољубље, завист, немилост и злурадост при неуспеху другога нису реткост у на-. шој школи. Ја сам често посматрао, како је било разноврспо држање деце при учењу и при самосталном стварању. Тамо завист — и ако не баш код свију, али често баш код бољих; али ако је, извршен један рад, једна лепа слика нацртана, један догађај бписан, ту су се сви радовалн раду другог п одавали признање без зависти. Тако су цењени у разреду онн који су нешто знали, па ако су то били ма п слабији. Осим тога не беше једностраности. Радје био рад, било у гимнастици, цртању и т. д. На морална правила и оцењивања не долази дете само, него овако: оно осети, како држање других према њему утиче, и из тога изводи, како оно мора да се понаша. Ово је заиста добро срество за васпитавање када га сами на себи осетимо, али пије довољно, шта више ие без опасности, може имати и противан утицај. Човек је у свом етичком развитку зависан од мишљења и прописа других. Васпитање, упутство је потребно. Апстрактна обука, прописи за касније, слабо доносе плода. Навика је главно. Али сама навика је дотеривање, она води стеги. Потребан је моралан поглед. У школи рада је могућа најбоља етичка очигледна настава. Не на основи једпе повести, него на стварним одношајима, који постоји међу људима. При томе учитељ има ту предност, да он може да подстакне јако, етнчко интересовање, ако је ту практичан случај, ту је случај за стваран рад. У школи рада се детету не пружају етичка правила као стега и закон, него оио свуда осећа њихов благослов, њихов благодетан утицај. Све ово утиче у вези са вежбом на касније делање, на цео живот.