Школски гласник

Стр. 99.

НТКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 6.

цепције мириса и куса јесу разни мприси и разне врсте куса. Мирис и кус нижа су чула, која нам доносе впше сензација него перцепција, којима дугујемо више задовољства него идеја. Мирпси, разне врсте укуеа, већ смо рекли, више су пријатни или ненрпјатнп утисци, како кад, него ли интвлектуални феномени, знања, чињеннце које садрже представе. Иа опет зато, мирпси и врсте куса, будући различити квалнтетн материје, могу нам помоћн да познамо тела. Хемичари се у својој анализи и класпфнкацији слул^е карактеристичним мирисом разних елеменета да бн их разлнковали један од другога. Тако исто има људи који по кусу впна познају где је оно родило. Свакоме од насје потребно чуло куса да бпсмо разликовали јела, и да се у њима не варамо. ПврЦОПЦИЈЕ слуха. — Слух има као специјалну перцепцију звук и његове разне квалитете. Разни карактери звука могу бити овако сређени: 1° квалитет: звук је благ или пискав; 2° интензивност: звук је јак или слаб; 3° обим, који зависи од простирања сонорне масе; 4° висина: високи или ниски звуци; 5° боја, која потиче од разлике гласова или инструмената. Слух је соцнјално чуло, јер помоћу њега ми перципирамо говор наших ближњих, а говор је један од темеља људског. друштва. Ои је музикално чуло, јер помоћу перцепције разлике у висини звукова осећамо ми чар музике. Слух, сем тога, васпитањем и сарадњом других чула стпче перцепцију размака и правца звукова. Искуством навикнутн да за звук вежемо присуство каквог предмета, ми успевамо да по самом звуку, по његовој природн или интензнвности, судимо о даљинн пли близини предмета. Све слабији звук значп да се предмет одмнче, и обратно. Перцвпцнје вида. — Специјална и ириродна перцепција вида јесте боја. Али, иошто је боја увек сједињена с простирањем, то је и нростирање, бар у двема му првим димензијама, то јест простирање површине, непосреднн предмет видних перцепција. Треба, додуше, додатн да очи у.ствари иерциппрају простор само тпме што могу да се крећу. Ми пх крећемо десно и лево, н тако прошпрујемо видно поље. (1) Али, ако вид прнродно перциппра простор у нрвим му двема димензијама, дужини и шнринп; ако он непосредно схваћа, помоћу разлике у бојама које њу обележавају и ограничавају, облик иредмета, ствар не стоји тако исто с трећом димензијом тела, са дубином, п, према томе, с размаком међу телима. Дубина и размак нпсу прпроднп дарови, то су стечене нерцепције вида.

(1) Видите нашу Теоријску и ирактичиу иедагогију, стр.—

За доказ нам је доста ако се сетпмо како дете кроз дуго време пзгледа врло невешто просуђпвању размака: оно пружа руке да дохвати предмете који су му сасвим ван домашаја. Иначе, многи експерименти извршени код слепо-рођених стављају ову чињепицу вап сваке сумње. Чезелднов ВКСПВРИМВНРТ. — Један хирург осамнаестог века, Чезелден,* пошто је оперирао једног слепца од бноне,* опазиоје да пацијенат, у тренутку кад је прогледао, иије имао перцепције размака, нити дубине тела. Предмети који му падаху у очи приказиваху му се у једној површнни, као залешвени на једном платиу; они су га дирали у очи. Оп нпје знао разликовати танак дискос од кугле, п само пипањем је научпо да иозна разлпку пзмеђу тапке површине и тела са дубипом. Овај експерименат је впгае поновљен, п увек је дао ове нсте резултате. (1) Перцвпцнја дубннв. Из овога излазп да перцепција дуоине и размака настаје сарадњом ока и руке, п да она претпоставља чак и посредовање закључивања, брзу једну индукцију. Вид нам допушта да перципирамо разне ступње светлости, њено опадање п сенке. Пипање, са друге стране, нас обавештава, отпором на који наилази код тела, о разлицп између равие површпне по којој клизе нашп прстп и тела са дубнном око кога нам се обвија рука. Ми врло брзо научнмо да удружимо ове две врсте перцепција, да препозиамо каква игра светлостп и сенке одговара бпло једноставној поврпгани, бпло дубини тела; тако да кад видимо предмет, ми судимо о трима његовим димензијама по иачину како је обасјан. То вреди и за размак: искуство нас је научило да нам се нредметп показују мањи уколпко су више удаљенн, а већп, што су нам ближи, тако да према њиховој прпвидној величпни ми судимо о размаку између Њ1 [х н нас. Стечене перцепције неког чула су, дакле, услови, природне перцепције, протумачене закључгазањем, а уз помоћ искуства п сарадњу Других чула. Природне перцеиције чула су непогрешиве, докле год се чула налазе у нормалном свом стању; а стечене перцепције, зато гато су резултат закључпвања из природиих перцепција, подлеже обманп. Ми се често варамо кад процењујемо дубпну и размак међу предметима. Слепи прозор, само обележен на знду, даје нам плузпју стварног прозора. Сликар који иа платну вешто размести боје, светлост и сенке, постнгне да на једној и нстој слици видимо разпе повргапне. Све илузи.је перспектнве' 4 почивају на психолошкој чнњеници да је перцепција дубине н размака стечена перцеиција.

(1) Видите Н. Саше. Ве 1' шМП^епсе, А. I.