Школски гласник

Стр, 120.

чким. II не само треба, него и мора. Ја тврдим тако, јер његово допуњаваље нома/ке дечјем испхолошком развнтку. Наш метод даје детету у руке масу предмета, који се не разлнкују много од оних на којеје .оно навикло приликом пграња; уиознавање слова, пзбор, њихов ред у кутијама такође је детету забаван иосао и не тражи од њега сувпшно трошење пспхпчке енергије. Те „игре", којима је цпљ писање, у исто време допуњују васнитање дечјег говора, који је још раније почео. И кад тим начином дете научи читати п иисати речи, онда ће опе стално учвршћивати у својој паметп оне појмове које те речп представљају и чпне коикретнији говор. На тај начин наш метод помаже и општем дечјем васпптању. Надам се, да ће мп будућност дати за нраво н учинити да метод, којп влада у школи ,,Са8с с1с1 1ттМт", постане општи за све школе." Београд, 4. марта 1912. г. с руског Свет. С. Поповић, учител. у Веограду.

Спољашње перцепцоје. Од ГВБР, ИВМПЕЗРЕВ. Превео ВНСП СТВЈИЋ. Чулнв ОбМЗНЕ. — -Мпого се говорило о чулним обманама. Често се наводе обмане код впда: илузија штапа који нзгледа преломљен ако му се један крај косо метне у воду, квадратне кугле која пз далека изгледа обла, птд. Ове се плузије, заираво, пмају приписати не чулнма еамим, него закључивању које хрђаво објашњава чулне изгледе, или које иште од чула да изиђе из гранпца своје компетенције, иа да пружи знања која се могу добити само од другог једног чула. Чулнп изгледи су увек оно што треба да буду. Тако, па пример, физика објашњава феномен штапа који нзгледа преломљен законнма о нреламању светлости. Али, пошто смо ми навикли да суђење о реалиом стању ствари вежемо за изгледе боја код тих истих ствари, то нас овн изгледи, у неким случајевима обману; ми се варамо кад се они, из ког било разлога, не подударају више са стварношћу. Халуцннацнја. — Једина истинска обмана чула јесте халуцинација. У овом случају ми мислимо да видимо, да чујемо, а, у ствари,

пзван нас нема иредмета којн бисмо моглп видети нли чути. Халуцинација је лажна иерцепција, чисто субјективна перцепцпја која не одговара никаквој објективној стварности. Лак'0 је, у осталом, објасннти ову обману илн, боље рећи, болест чула. У нормалном стању, перцепцпја је резултат извесиог ннза нервних феномена које изазива спољашњи утисак стварног неког предмета. Али у извесиим абпормалнпм стањима, нервни надражај може да буде резултат јсдноставне наирегну"тостп маште, нереда у организму. Оитпчкн иерв опда трегтери као да је надралсен светлим некпм телом, а дух иројицпра изван нас, као да одговара некој стварности, слпку која му је донеоена, и која је само утвара. РШТНВНОСТ чулннх сазнан»а. - Ако пма пстине која је сад већ стечена за филозофију, оида је то релатнвност чулиог сазнања: оно потпче од односа између два члана, спољашњп предмет и организација наших чула. Измените чулно оруђе, и перцепција ће бити друкчија. Тако око оштећено жутицом видп све у жутом: тако и о другим случајевима, ако наступи далтопизам,* на пример, ако не може да разазна црвену боју. Оно што даје отпор слабачкој руци детета, не може то крепкој руци зрела човека. Чула пам, дакле не дају апсолутна сазнања. (1) Под микроскопом видимо велпко оно што природном виду изгледа мало. Са друге стране, очевндно је да чулне нерцепције нису иалик на материјалне.феномене који их производе. Оне су знацп којп на свој начпн преводе означене ствари. Изван нас, звук нпје, као што се зна, ништа друго до кретање материје; светлоет је тако исто само кретање. Треба добро битп прожет истином да, кад не бп бпло слуха, не бп бпло ни звука; кад ие би било очију, не бпло пп светлости у прпродп. Материја је, на некп начин, текст неприступачан и који се сам по себи не може одгоненути, а који ми познајемо само у преводу. Идеалнзам. -- Из релатпвностп чулнпх сазнања су неки филозофи извели претеран н непрнхватљив закључак да је спољашњп свет илузија, само празан привид. Беркли је тврдио да материја ие постоји, и да се сва ствариост своди на наша стања свестн. Та се доктрина зове идеализам* Реалност спољашњега света. — Берклију треба (|дговорити да чула, и ако нам не дају адекватно сазнање о материји, и ако нам не казују шта је спољашњи свет сам по себп, ипак нам бар толико откривају, да има нешто нзван нас, да има спољашњег света. (1) По неким филозофима, требало би код материје разликовати н р в е к в а л и т е т е (просторпост, дељивост, облик, итд.) и д р у ге квалитете (боју, кус, мирис итд.). Само први би били ансолутиа сазнања. Модерни филозофи нису имали муке да докажу да је и сама иросторност релативно сазнање, јер је различита за разне структуре видног оргапа.