Школски гласник

Стр. 131. ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Бр. 8.

схватимо цркву, као што она заиста и јесте, скуи христијана, у којој је свештеник само видљиви иредставник, који извршује црквене обреде, обавља свете тајне, предаје веронаук, када посмотримо извесне појаве, које се догађају између верних и свештеника, постаје нам јаснији н положај свегатеника ирема живој цркви, а тако исто и наш, учитељски бар, према њој. Та иас околност ставља у положај, да утецај цркве на школу и народну просвету посматрамо са правилнијег гледишта, те долазимо до сазнања, да од школе, нас народних учитеља, можемо отклонити извесне утецаје, скинути са себе извесне дужности, само са увиђавношћу, правилним схватањем одношаја живе цркве народа према нама, те спремањем услова, под којима ћемо извесна питања лако решити. Ја сам већ навео, како је.један умни првосвештеник наш заузео сасвим правилно становиште у најглавнијем спорном питању између нас, цркве и школе, црквеног појања, а чланови најдемократскије наше једне странке сасвим противно т. ј. да учитељи и даље поје, па и уз мању награду! Па и саме наше социјалисте, којима не мирише више тамјан, где им се дала прилика, као у општинским заступствнма, а има их поред свега њиховог „социјализма" и у црквеним општинама, били су против разрешења учитеља од дужности црквеног појања, а већ о повишењу награде да и не чују, ма да и њихов програм има красних „речи" о учитељима и народној просвети, али се нигде, осим у „ирограму" не заузеше ни да се иначе повисе плате учитељима, где су баш они, т. ј. члановн обе споменуте странке одлучивале. Ми им не замерамо, јер можда они виде пропаст нашега народа, ако се учитељима повисе плате уопште, а посепце за црквено појање, а можда и пропаст своју и својих спасоиосних програма, А разумемо борбу за самоодржање, те им, као што рекох, не замерамо. Али се смемо надати, да ће их рад учитеља у школи и изван школе, кад тад приближити становишту споменутог првосвештеника

у питању цркв. појања, а у повишици плата становигату неких свеених нагаих општина, које су својевољно решиле ово питање у корист учитеља. -Је ли нам сада доста јасна разлика између цркве и свештенства? Друго је негато свегатенство као сталеж и његов одиогаај као таквог према тпк оли, учитељима и просвети и како га они, са сталешког свога гледишта схватају и врше. Говорио сам на једноме месту о слободној школи, која веру, религију, оставља дому, а из школе је она искључена. Навео сам и разлоге о појави слободне гаколе. Али, зато не смемо мислити, да слободиа гакола ствара безверце, гата вигае, она п не покушава то. У њој се бодро пази, да се не повреди верски осећај њених полазиика, да се о њега не огреши, па развијајући помоћу иаучних дисциплина друштвени морал, развија темеље сваке религије: љубави. исШине и правде, а све је то оличено у Богу. Али, свака вера има и своју формалну страну. Ту су обредн, богослужење, пародни обичаји, којима један народ видљивпм начином даје израза своме верском осећају, за разлику од других народа, других вера. Наша православна црква је народна црква, са својим народним свештенством. Њени обреди, богослужење, црквене песме готово су се спојиле са душом нашега народа, те имају на њега велику васпптну моћ. Рекао сам, да је наше свегатенство у велнком броју либерално, да код нас нема, клерикализма као на западу, те нам ради тога није нужна слободна гакола. Али сам рекао и то, да морамо добро пазити, гата примамо са модерног запада. Ако је које нитање, ради околносШи које Шамо владају, сазрело, није код нас. Шта више, према иашим околностима, за нас то и није питање. Коме би пало на ум нпр. у Србији и Црној Гори, да одели државу од цркве, као на западу'? Преврнули би се у гробу св. Сава, Хаџи Ђера, Хаџи Рувим, прота Ненадовић и други, јер се заиста не зна, које више учинио за слободу народа црква т. ј.