Школски гласник

Бр. 8.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

свештенсгво или вође — световњаци. А и у Дрној Гори сваки је свештеник и војник био. А код нае? Еуда хоће народ с лишијом, шамо и свешшеник. А нема установе, која нема уза се и свештепство. Да, народна црква, народно свегиШенство. За сваку идеју, сваку напредну мисао, мора народ бити спреман и способан да је схватн, иначе њено реализнрање изазива у пароду негодовање, отпор, а у таквим приликама не може од исте битп никакве користи, ма како била корисна за народ. С Шога морамо најпре разабраШи добро све околносШи у народу и око нас, процениШи добиШак или гитеШу од извесне идеје, Ше обазриво, смигиљено, при&рављаши терсн за њено осШварење, дакле, природним путом, па не ће бити трзавица. Заиста је нешто лепо и напредно рећи: Остатмо религију дому! Нека он удешава у томе питању са свештенством и црквом како хоће. По својој вољи нека развијају верски осећај, школе се то ништа не тиче. Јесте, али је школа, особито основна, ради масе нашега народа ту, а домови, породице наше масе, нису још ни толико култивираце, да могу разумети и одржавати најпримитивнија правила домаће хигијене што је славии Масарик и пребацио првацима у Далмацији пре три године — а камо ли да се разуму у питању вере и како ће у своје деце развијати верски осећај и разне душевне врлине то је задатак школе пародне све дотле, док вера, коју народ исповеда, важи као велики чинилац у његовом опстанку, бнтисању у материјалиом, националном и моралном смеру. Шта чека један, још непотпуно просвећеп народ у стању безверја? Знамо свп, а видећемо код једног, мада мањег можда дела и код нас. Ко ће предавати веронаук, свештеник нли учнтељ, о томе ће бити речи у овоме поглављу, али да се морамо узајамно потпомагати, не може битп спора. Ириг. Стеван Радић. (Наставиће се.)

АНАЛИЗА И ОБЈАШЊЕЊЕ ФЕНОМЕНА ЛАМЋЕЊА. Од ГДБР. К0МПЕЗРЕ9. Превео ВДСН СТДЈИЋ. Памћење је Функција вадржавања — Памћење и свеет. Дефиниција нлмћења. — Значај памћеља. — Анализа чињеница памћења. — Сећање и иреповнававање. — Покушаји да ее памћење објасни. — ФизиоЛошко објашњење. — ГЈамћење је навика. — Особине доброг памћења. Уелови за развиће памћења. — Физиолошки, услови. Закони сећања. — Хотимично памћење. — Идеје које добијамо од памћења. — Болести памћења. Памћвње је фуннцнја задржавања. — Интелектуалне способностн о који.ма смо досад говорнлн јесу способности стицања. Свест нам непосредно открива уиутрашњи свет; а чула, спољашњи свет. Али би те чињенице сазнања биле само бескорпстан низ пролазнпх феномена, пошто би свака гомила свесних чињеница ишчезла одмах,. чим се појави, кад ие бп била задржана памћењем. Дух без памћења бп се могао упоредити само са буретом Данајнда* које се празнило у иети мах кад се и пунило. Право да кажемо, дух не бп нн постојао, јер ннтелигенција не претпоставља само стално и непрекидно стнцање нових сазнања; њој треба, да би егзистирала, н моћ да задржн оно што је стекла, да увек има на располагању елементарна сазнања која су грађа за њена каснија сазнања. (1) Додајмо да иамћење задржава и обнавља не само сазнања стечена чулпма и свешћу, него н сазнања која потичу од способности прерађивања. ПомћВЊВ И свест. — Ма у ком облику да се јавља памћење, чињенице које му треба принисивати увек су сећања, а сећања су пзведена, секундарна стања свести, за разлику од перцепцпја, које сачињавају примарне чињенице свести. Ништа нема, нпшта не може бнти у памћењу што пре тога није било у свестп. Обратно, све што је било, у извесном тренутку, чињеница свести, може постати, у каснијем тренутку, чињеница намћења. Ми се сећамо звукова, боја и облика, разних врста куса, мириса, утисака питања. Сећамо се пријатних или непријатнпх емоција које су прошле кроз наш сензибилитет. „Ми се здправо сећамо, говораше Роаје-Колар'''", само операција и разних стања нашег духа, јер се ми пичег не сећамо што не би претходно било непоередно опажање наше свести. Ова тврдња изгледа да противречи обичном (1) Неки психолози, нарочито Анри Марион, сгавзБају проучавање функцнја сачувања иза ироучавања функција прерађивања. Ми мислимо да је логичпије, пошто смо испитали прве способности перцепције, да одмах пређемо па памћење, које је услов за каснију радњу духа.