Школски гласник

Бр. 8.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Другим речима, наше свесне перцеидије би даље живеле у стању мисли које не осећамо, које су несвесне. Ова се хипотеза не може признатп; јер можемо себи представити иесвесне мисли. Апсолутно је протнвречност схватање мислп која није мисао. Стечено знање, чим није Ђише присутно у духу, очевидно не егзистира више у стању знања. Суштина је психичких чињеница у томе што су свесне; укините свест, и оне ће пресгати да постоје. Шизиолошно објашњвње. — Вероватнија је она теорнја која, када би објаснила латентно трајање сећања и интермитеитно његово поновно јављап.е, признаје да у мозгу постоје органскп трагови, матерпјални отисци који одговарају сваком стеченом знању. Старо поређење, коме је памћење било слично ризници, стоваришту, било би тако потпуно оправдано. Мозак би садржао у стању стварнпх трагова, бескрајно ситне азбуке, сва сећања која насељавају наше памћење. У овом смислу је Декарт иоређивао дух, уколико памти, листу хартије или комаду платна који, једанпут смотани на овај пли онај начин, за увек задржавају траг савнјања и теже да се. поново савију. Може се, додуше, упозоритп на то, како су небројене успомене стоварене у једном духу, и да је тешко схватити материјалиу могућност да се у мозгу смести огромна количнна разних п посебних трагова, какву нретпоставља ово нагомилавање успаванога знања. На ово филозофи одговарају да је сложеност нервне материје бескрајна, да мозак садржи шест стотина милијона ћелпца :|; и впше милијарди влакана.* Али п само физиолошко објашњење не решава све тешкоће. Ми ћемо радо иризнати да иамћење има своје услове у мозгу; али како да разумемо то што тп материјални траговп, којп да су отискани у нервној супстанцији, као што су слова штампаиа на белој хартпји, пе остају увек ирнсутпн у свести; гато су они час скривени, за њих не зна дух који их ииак има, час опет васкрсавају и јављају се у видику свести? Пагаћвњв ЈВ навнна. — Овде прнскачу у помоћ психолози, којн памћење дефинишу као интелектуалну навику, трајну днсиозицију духа да поново мпсли оно што је већ мислио. Али ово привидно објашњење не објашњава, и оно заираво замењује једну реч другом. Изјавити да је памћење навика, значн рећи да је оно стечеиа моћ, присвојена способност духа; другим речима, значи иризиати да је и оно једна од онпх способности, непознатих по својој суштнни, које, као свест, као ум, сачињавају тајанствену п пеобјашњиву прпроду духа. ОсобИНЕ доброго ПОМћВЊО. — Питање о осо-

бинама доброга памћења је више педагошко него пеихолошко. Задовољићемо се тиме што ћемо приметитп даје добро иамћење оно које спаја брзнну у учењу са жилавошћу успомена и са брзином сећања. УСЛОВИ за розвијоњв ПОМћВЊО. Пошто чињенице иамћења нпсу примарие чпњенице, могу се утврдити услови од којих зависи њихов ступањ и њихова снага. За брзину учења н за верност памћења су услови без мало исти. Они су, на првом месту, у природној ннтензнвности, у живахности првих утисака; а ова жнвахност само потиче или из урођене снаге пнтелигенције и сензибилитета, или од новине, од значаја предмета који се духу показао. Свако зна из искуства да су утисцп више илп мање јаки, према томе да ли је лнчност впше пли мање обдарена способностима интелигенције и сензибилитета, а и према томе да ли је спољашњи призор илн психички догађај, који је предмет наше.свести, впше или мање важан и .знаменит. Они су, заШим, у степену пажње коју посвећујемо посебнпм утпсцима, полазној тачци сећања. Што смо ми пажљивијн, тим брже н трајније памтимо оно што хоћемо да научимо. Они су, најзад, у понављању. Пошто је памћење навика, њему је, као и свим навикама, потребно да ојача честим понављањем мислн које оно треба да запамти. -Један једини утисак обично није довољан да успомену учврсти. ШИЗНОЛОШИИ услови. — Памћење не стојп само до психолошких услова. Еиергија здравља и внталност организма су повољни за његово развијање. Памћење је моћније код млада човека него код старца, не само зато што је дух старца пренатрпан идејама, па то смета стицању нових сећања, него п зато што му је мозак заморен, што му је виталност све слабпја. Често је већ опажено да старац, којп се тачно сећа далеких догађаја пз своје младости, заборавља догађаје од данас или од јуче. Алн памћење не опада само са годинама. Може се у свако доба живота констатоватп да је памћење јаче у извесне часове дана, после спавања, после јела, кад је моћ тела обновљена, освежена, бнло одмором, бнло храном. Зоиони лаког ОСВћОЊО. Живахност утисака, пажња, понављање, фнзиолошкп услови, што све јако утиче на прве две особине памћења, утнче очевидно и на трећу, то јест на брзину сећања. Само се од себе разуме да ће спомени, ако су лако стечени, ако су трајин и жилави, већ самим тим имати спонтану, на неки начнн, тежњу да се поново јаве у свести. Алп ипак треба с анализом ићи дубље. Зашто, између толпких спомена закопаних у дубинама нагаег памћења, где дремају, чекајучас да се пробуде, загато неки ускрспу, а