Школски гласник

Бр. 9.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 151.

Учитељетво себа! У овом и у прошлом броју „Школ. Гласника", донели смо Познв на уиис нових деоница учит. д. д. „Натошевић". Пре шест годипа кад је деоничарско друштво основано, остало је доста наших учитељских другова, који нису ступили у ову пашу заједницу. Сад им се даје нрилнка, да и они ступе као чланови у ово друштво, а тако исто и оним нашнм младим учитељским друговима, који су за последњих 0—7 година изашли из учитељске школе и ступили у коло учитељско. Српско учитељство у Митрополцји одавно је тежило да се удружи. Покушало је на разним основама, али му се свугде сметало. Из тога је поникла мисао да се можемо удружити једино на основу трговачког закона, те да тако добијемо прилике да дођемо у што ближи сталешки додир, како би своје учитељске интересе могли што боље штитити и унанређивати. Та мисао је у учитељству културнијих народа, давно већ остварена п њихове установе на такој основи подигнуте, лепо напредују и врше своју задаћу на пуно задовољство тих наших другова. Установе њихове таке врсте, дале су у пракси видна резултата и с тога су постале у толикој мери популарне у учитељству, да свакн учитељ сматра за своју моралну обвезу кад ступи из школе у живот, да што пре постане чланом таких учитељских усганова. Така свест треба и нашем српском учитељству, јер само ћемо тада бити сиажни према снољиим навалама, само ћемо тада моћи извојевати што нам припада а не даје пам се, кад будемо чврста заједннца и схватимо и што тачније остварујемо мисао: Једаи за све, сви за једног. Ми већ до сад видимо да је многа наша ствар пала и лоше прошла само е тога, што је у нас било много равнодушности према нашнм сталешкпм питањима и установама. Појединац се обично онда пробуди кад њему нешто треба или га тишти. Онда тражи да сва околина устане живо на посао и заступа његову ствар. Но такав захтев .је једностран и егоистичан. Ступањем

у учитељски сталеж, већ треба да је сваки млад учитељ запојен тим духом, да је он члан једне заједнице којој треба да је свим срцем одан и за њу пожртвоваи. На жалост кандидат учитељски слабо што чује о томе у учитељској школи, али кад већ тамо није напојен тим духом, треба да га у том спрема његова учитељска околина, старији учитељски другови у чије друштво ступи. Таким васпитањем ствара ће се самопрегорпп борци за учитељску ствар, а ти ће бити својом интелигенцијом свесни своје задаће, да тек исправношћу и правим радом у своме позиву имају права да траже и задобију и повољнији сталешки углед и положај. Појединац којије остављен сам себи у забаченим крајевима, све ако и има у себи добре основе, нема прилике да те своје добре стране развије и унапреди, него често бива да то све у њему иропадне, јер нпје имао прилике да директно или индиректно стиче од својпх другова новог полета, те да се од њега развије свестан, одлучан и напредан борац. Све су то давно опазили наши старији другови, и тежили да томе помогну. С тога су и покушавали на разне начине да дођу до удружења, где ће соколити један другог на истрајност н међусобно се васпитати за рад и борбу у своме позиву. Па кад то није никако друкче могло бнти, прихватила се су времена друштвена идеја, да се учитељи уједине на основу трговачком. Тиме добивају још једну иогодност, јер не само да се у заједнпци челиче и васпитају, него се уједно и еманципују од туђег утецаја, и од материјалне зависности онпх појединаца и друштвених група, који често злоупотребе ту зависност и екснлоатишу учигеља у сврхе, које су често баш уперене против учитељских сталешких интереса, а о убијању самосталности учитељске да и не говоримо. Комејејасно да постоје ове прилике у иас, тај ће брзо бити на чисто с тим, да су оваке независне учитељске установе, на трговачкој основи створене, једна велика добит за нас учитеље и једна велика наша заштита. До нас стоји да од таких установа сгворимо *