Школски гласник

Бр. 9.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 153.

чланку упуштати у поЈедина догматичка питања, нити распредати о душн као главном и верском објекту, са верско-филозофског и чисто филозофског гледишта. Ту су Декарт, Холбах (са својим еванђељем материјализма) Локе, Волтер, Спиноза, Лајбниц, ЕанШ, Хербарт и други, који су војевали за дуализам тела и душе, надаље, да је све материја, Еант рушио основе материјализма, па после, да је тело и дух једно исто (монизам) и т. д. 0 души ће се писати и препирати док је човека на земљи. Та већ је и спиритизам признат за науку! Нека филозофи и даље развијају своје мисли о души, па и о Богу, а ми ћемо рећи са Толстојем (коме није ништа шкодило, што је веровао у душу и Бога, те мада је ради суштине вере и њеног тумачења дошао у противност са синодом у Русији) рећи: У Шоме се и састоји величанство Бога, што га ми још не схватамо. Само ћуукратко изнети своје гледиште на веру и веронаук у школи основној као васпитно средство и у колико она има или треба да има удела у целокупној школској настави и како смо развили и развијамо религијско-морални осећај у народу нашем, Још је примитивни, препотопски човек изрезивао у дрвету и камену лик онога, силе, коју је с дана на дан осећао, да с њиме управља, без његове воље. Другим је гласом пред тим својим рукотвором исказивао осећаје своје према тој сили, Богу, Творцу своме. После јој је у брежул>ку правио олтар, жртвеник. Вековима се тај осећај развијао, док се претвори у најлепшу појезију код мпогих народа, особито код Грка — Јелипа, глас у најлепшу песму, рукотвор у дивно сликарство и вајарство, примитивни олтар у красне храмове. Култура човечанства. Увек је човечанство веровало. Код културнообразованог човека је вера-убеђење, код примитивиога страх, код надри образованог колебање, лутање. Страх масе употребљаван је од стране представника разних вера у прошлости, особито у средњем веку у сврху свога господовања над светом. Из те околности су проистекли многи сукоби међу народима, верски

ратови, много крви проливено, те се код једнога дела човечанства поколебао верски осећај, те се увукло безверје. Наш народ је имао нешто колебања за време Богумила, а пре и после истих је у миру, хармонији живео и живи са својом црквом. У већини великој воле лепу службу божју, евоје црквене пееме, обреде, обичаје. Верски осећај је у већине прилично развијен, мада се у неког дела данас поколебао... Вера наша, са својим језгром: љубављу, истином и правдом је заиста велика васпитачица и може лепо да развија осећаје ових врлнна и тако утврђивати верско-друштвени морал у нашем народу. Црквено сликарство, па црквене песме, развијају у њему естетски осећај. А многи наши народни обичаји, које је и црква пригрлила, заслађују му живот, чине неизмерне радости деци, младежи, а у тој радостн пливају и старији. Наравно, да су се многи у извесна времена били и изопачили, те су наносили народу штете. Као у свему, чиме се народ васпитава, тако п у развијању верско-моралног осећаја ваља из велике ризнице верских истина одабирати оно, што је заиста за народ, што га неће заглупљивати и можда задржавати у културном напретку. Вероучитељи ваља да су уметници у овоме послу, који ће умети удешавати наставу према духу времена, културном степену, на коме се народ наш налази, приликама у којима живи, мора знати у танчине повест нашу, обичаје народне, те све лепо спајатн, добре и лепе обичаје, па светле слике из прошлости наше у вези са верском обуком истицати и као пример данашњем нараштају предочавати, а рђаве обичаје и тамне слике из прошлостп жигосати. Таква настава у вери ће децу и народ интересирати, те нам школа и народ неће запасти у огавни материјализам, који неминовно донаша празнину душе, без љубави, без осећаја за своје ближње, па и љубави за мајку природу, живот... Мајстор у овоме послу био је покојни прота Никола Веговић. Када је он говорпо о младој недељи, крсној слави, великом петку, спојивши патње народне