Школски гласник

Стр. 188.

Вр. 11.

апсолутиотичкој Француској. Но тада у Фраицуској није била законом установљена цензура, а Русоу је помагао упливни гроф од Малсхерба да му списи изиђу у туђини. Због својих списа био је забележен као опасан по државу и стављен под полицијски надзор. У таком несносном стању, напослетку је морао отићи из Француске и настани се у Женеви. Но тамо му забране становање, а утицајем фантастичких иастора спале му „Емила", с тога се настани у селу МоНегз. 1762. год. париски арцибискуп изда оштру посланицу против „Емила", на што Русо врло оштро одговори. Развила се полемика. У њу се умешао и Русо својим 1л'Мге$ г1в 1а МоШадпе у којима је поново изнео мисли о држави, друштву и религији. Та писма његова буду спаљена у Паризу с Волтеровим „Филозофским речником" у 1765. години. Против Русоа подигла се нрава хајка и он мораде напустити Швајцарску. Хтео је у Берлин, али на путу се предомисли и крене преко Базела и Штрасбурга у Лондон. Последње раздобље својега живота (1765—1778. г.) провео је Русо у тако рећи болесном душевном стању. После разлаза са својим пријатељима у Енглеској, отишао је 1768. г. из АУо^оп-а у Довер, затим у Са1лЈз и Ат1еп8. Нпгде се ннје осећао сигурннм; пшао је од места до места, довршио је своје „Конфесије" и сломљен вратио се у Париз (1770.) Још се бавио писањем о владавини у Пољској, где предлаже Пољацпма оснивање републике и прориче поделу Пољске, што се на годину дана касније, и догодило. Бавио се још ботанизирањем, песмом и музиком, али стање му је било све горе. Под болесним депресијама, писао јејош своје „Диалоге" и „Циркуларе француског народа". Завршетак живота био му је тежак. Жена му изнемогла, он остари и болестан, неспособан за рад. Невоља га гонила до краја. На мирном добру маркиза де Жирардена у Ерменонвиљу умро је од срчане капље 2. јула 1778. год. По наредбн Конвента 1791. (27. авг). пренесено му је тело у пантеон. Трагична

судбина огледа се у Русоу. Он, човек високе културе, литерат, пише против културе и књижевности. То је чинио на двеста година после њега Толстој. Заблуде и противречја има у њега, али над свим оннм што је у љега слабо, човечански слабо, светли доброта срца, жудња за слободом, истином и правдом, што га чини пророком новог доба и што га доводи до новог посматрања индивидуума, васпитања, државе и друштва. * Русо се цени данас највпше као педагог, но ири оцењивању његових педагошких назора разилазе се мишљења. Русо је увидео да је погрешка школског система у томе, што није у складу с природом. Тај назор је камен темељац његове педагогије, и не само његов, него све модерне педагогике. Русо је хтео да се младеж ослободи од извештачене и натегнуте културе, од интелектуалне затупелости и несамосталности. Сврха му је била, да се однегује човек слободан, сам у себе поуздан, којн неће бити роб традиција и друштвене утегнутости него самосталан члан здравог друштва. Он се борио за правилност и истину, природност и за достојан човечанскн опстанак појединца и друштва. Ако је п искочио кад год у изразу, зато ипак неће да поништи друштвени ред или искључи културу, него хоће добро и здраво уређење на место трулог и неправедног. Неке педагошке и дидактичке основе Русовљеве: По Русоу, сврха васпитања није да се образује грађанин, него човек. Сиромашном не треба васпитања, јер њега васпитава судбина. Богат напротив, мора бити васпитан за све прилике. а) Педагошке основе. 1. На свет долазимо слаби и треба нам снаге. Све што при рођењу немамо, а треба нам кад одрастемо, треба да добијемо васпптањем. 2. Као што је мати права примаља детету, тако треба да му је отац прави васпитач. Али очеви веле, да немају времена за то, с тога се дају деца у пансионе, где хладни у њима међусобна