Школски гласник

Стр. 211.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 12.

јемо Хербарту. Стара психологија факултета, са својом безразложном и бескрајиом спекулацијом осјетила је његов интелектуални нож; он се одлучио да створи нову психологију. У првом реду он се одлучио да пође од факата и да их посматра, у свом рођеном духу. То бјеше врло велик корак. Ви сте јамачно чули о оном средњевјековном ђаку, који је, кад се у то вријеме (на темељу открића) почело говорити о сунчаним пјегама, обратио пажњу свог старог наставника на ту појаву. Овај одговори: „Цјега не може бити на сунцу, јер сам ја Аристотелова дјела читао од корица до корица и он вели да се сунце не да кварити. Протарите ваша (стаклена) сочива и ако се пјеге не налазе у телескопу, оне морају бити у вашем оку". (Наставиће ее.)

РЧГ* Пошљите претплату на „Школски Гласник".

Лпстракција. Од ГДБР. НОМПЕЗРЕН. Превео ВИСП СТПЈИЋ, АПСТРАКЦИЈА И ГЕНЕРА/1ИЗАЦИЈА. — АПСТРАКТНЕ И ГЕНЕРАЛНЕ ИДЕЈЕ. Појединачке и опште идеје. — Конкретне и апетрактне идеје. — Апетракција и генерадизација. — Два облика опште идеје. — Обим и садржај. — Апстракцпја и пажња. — Апстракција и машта. — Разви ступњеви апстракције. — Односи међу апстракцијом и генерализацијом. — Опште идеје и говор. — Како дете генерали3 УЈ е - — Вредност општих идеја. — Једноставност ц разговетност апстрактних и општих идеја. — Значај општих идеја. — Опасност од апстрактних и општих идеја. Појвдиначне И ОПШТВ идвјв. — Својом властитом радњом, чула па и свест дају нам испрва само поједииачне, иидивидуалне идеје.. Без сумње, свест обасјава и прати све радње духа, апстракцију и генерализацију онако исто, као н елементарне перцепције. Али у примарним својим чињеницама свест, као и чула, сугерише нам само поједпначне судове, који се односе на једну једину чињеницу, на једину личност. Ја сам у почетку свестан само тога и тога бола који ми измамн криие, тога осећања страха због кога дрхтим, итд. Тек касннје,

схватајући однос који постоји међу тим разнпм емоцијама, мој дух изводп из њих општу идеју сензибилитета. Тако исто сазнајем ја чулима баш неко одређено дрво, затпм друго неко дрво, после какав шипраг, неку биљку; и из ових појединачних перцепција се после дижем до опште идеје о растињу. Једном речју, свака перцепција је поједнначна, то јест односи се на један једини иредмет. Ја не опажам боју уопште, него боју тога и тога предмета. Ја »немам свестн о ннтелигенцији, него о разннм интелектуалним чињеницама. Појединачне идеје су, тако да рекнемо, први слој интелигенције, први спрат нашег духа. Каснијим радом, који сачињава оно што зовемо генерализација, схватамо ми сличност међу индпвидуалним предметпма, односе међу појединачним идејама, и тиме схватамо опште идеје. Ионирвтнв И апстраитив ИДВЈВ. — Али II сама генерализација претпоставља претходну једну радњу истога рода, а то је апстракција. Противност међу апстрактним н конкрешним је аналогна противности међу општим и појединачним. Општа је ндеја увек апстрактна. Појединачан предмет који опажамо увек је конкретан п сложен; он садржи више елемената. Боју руже опажамо у исти мах кад и облик, кад и мирис овога цвета. Али наш дух има моћ да посматра само један од ових елемената, било боју, облик, илн мирис руже. То су три претходне апстракције које, уноређене са другпм аналогним апстракцијама, са бојом, обликом, мирисом љиљана, љубичице, итд., воде нас до схватања опште ндеје о боји, о облику, о мирису. Конкретно јесте све оно што непосредпо сазнајемо нашим чулима, стварност опажена непосредно. Апстрактно, заправо, егзистира само у нашој мисли. Апстрактно претпоставља аналпзу сложених елемената стварности, које дух посматра сукцесивно, испитујућн увек само један, а све остале не узимајућн у обзир. Иначе, конкретно није само скуп матернјалних н чулних стварности; унутрашње чнњенице, појединачни феномени које нам свест открива један по један, тако су исто конкретне ствари. Впстраицнја и гвнвралнзација. — Има дакле разлога за разлнковање, као неједнаких радња духа, двеју интелектуалних моћи које се зову апстракција и генерализација. Једна п друга сарађују при израђивању знања и чине део оних функција комбпновања које смо ми извојевали из функција стицања и функција задржавања. Апстракција може бити дефинисана као радња којом дух, разлажући сложене елементе перцепције, посматра њих одвојено један за другим.