Школски гласник

Бр. 12.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 212.

Генерализација је радња којом дух, зближавајући аналогие или сличне елементе, које је претходна апстракција разликовала и одвојила од сложене стварности, сређује и дели у категорије, родове, врсте, било елементе саме (идеје боје, облика, куса, мириса,. итд.), било лпчности код којих су сукцесивно' упознати аналогни или слични елементи (идеја човечанства, Европејца, Француза, итд.). Другпм речима, ми смо помоћу апстракције у стању да из индивндуалних предмета које смо опазили издвојимо сукцесивно идеју о овом или опом њиховом квалитету; а затим, помоћу генерализације, ми здружимо у једно те сукцесивне апстракције, тако да формирамо општу ндеју. (1) Два вблнна општв идеје. — На првп поглед изгледа као да има две сасвим различите категорије општих пдеја. Ошпта идеја је одиста час идеје неке класе бића, лпчности, које нмају међусобних односа, које лнче једна на другу каквим заједничким квалитетом, минерали, растиње, људи, итд., или је то идеја о тим односима, том квалитету заједничком великом броју лнчности, ум, сензибилитет, густоћа, тежина, итд. Обнм Н садржај. — Треба међутим ириметити да свака оншта идеја, била једног или другог облика, садржи у исти мах, у неједнакој мери, било иредставу о великом броју личности, било схватање њиховнх заједничких квалптета. Тако је идеја растиња без сумње и пре свега идеја свих предмета који могу ућп под овај општи назив, али је она исто тако и идеја која у себи садржи заједничке им квалитете (растење, способност да се хране, одсуство сензибилитета, нарочита нека структура, корен, стабло, цвет, итд.). Тако исто у идеји боје, оно што превлађује, што се истиче као главни карактер, јесте представа о неком квалитету заједничком свима бојадпсаннм предметпма. Али ми не можемо мислити на боју а да не мислимо, внше или мање, на саме бојадисане предмете. Обим се код опште идеје назпва способност коју она има да се примени на више или мање велик број личности (идеја Бвропејца, на пример, има већи обим него идеја Француза). Садржај опште идеје се зове способност коју она има да представља више или мање велик број заједничких квалитета (идеја Француза има впше садржаја него идеја Бвропејца). Обим и садржај су у обратном односу: што више личностн садржи нека општа идеја, тим мање заједничкпх квалитета она представља. Минерали, животиње, растиње су опште

(1) Приметимо да речи аистракција и генерализација, у всталом као и други изрази психолошког речника, перцепција, сензација, итд., значе у исти мах и радњу којом дух апстрахује и генерализује, и рђзултате ових радња, то јест апстрактне и опште идеје.

идеје већег садржаја а мањег обима, него идеја бити, која се на све њих распростнре, али која је општа идеја сведена на минимум садржаја. Ипстранцнја Н панш. — Апстракција је један од услова генералпзације. Шта је дакле апстракција сама? Према неким филозофима, апстракција би била само један облик пажње: „Апстракција, каже Л!а Ромигјер, није нова способност да се дода слособностима које сачињавају разум; она је само иажња која се зауставља на једном квалитету неког нредмета, и која, учинив да овај претеже остале, одваја од њих на неки начин тај квалитет, одвлачи га, апстрахује". (I) Ипак је истина да је апстракција радња различита од пажње. Одиста је апстракција, у већини случајева, инстиктивна и несмишљена. Дух раствара елементе стварности без иапрезања. За то је довољно да се код предмета подвргнутих способностима перцепције један квалитет истиче. Детету без пажње упадају у очи заједнички карактери разних примерака из рода биљака, који се сукцесивно показују његовим погледпма. Пажња заправо нема скоро никакве улоге нри образовању већине апстракција. Из аналогнје, из спонтано оиажене сличности настаје апстрактна ндеја без рефлекснје. Само рефлексивна апстракција се може заменпти с пажњом. У том случају, одиста, пажња која одабире свој предмет, која, између много квалитета садржаних у једној и истој нерцепцији, разматра искључиво један, пажња је већ и апстракција. Ипстранцнја н машта. Ако с пажњом п има аистракција пеке односе, према машти је у апсолутној протпвности. Маштом замислптп, значи што је могуће боље одредити представу, схватање неког предмета, значи прицисивати му све квалптете, све појединости које га карактеришу; значи видети га онаквог, какав је у стварности. Апстракција се креће у противном правцу, она упрошћава; она код интелектуалних представа изоставља све елементе које у овом тренутку не мислтшо разматрати. Другим речима, слика се приближује стварности што је могуће више: апстракција се на против удаљава од ње. Отуда јаз који раздваја песничке од научних духова: једнп пмају склоност да предмете себи представљају у целини, да ништа не пзоставе од онога чиме се појединачна бића разликују од других; а други, напротив, мисле у самим чистим идејама, одвојеним' из скупа чулних елемепата. Разни ступњвви апстранцијв. — Апстракција може посматрати или супстанцију без њених квалитета, душу, на прнмер, живо биће; или

(1) 1,а Копп^теге, Бед.опз <1е рћПозорМе, Н-е рагМе, сћ. V. И П. Жане прихваћа ту теорију у свом делу ТгаНб 616т.еп1ап'е Ле рћИоеорМе, р. 155.