Школски гласник

Бр. 14.

Стр. 245.

чити на темељу хипотезе о корешпонденцији између јављања осјета топлоте и акције живца. (Наравно ја овдје не говорим о чисто објективним физиолошким експериментима живаца). Директно питање јесте питање психологије; од физиологије се оно нште ради своје сопствене сврхе, и психолошки се подаци сабиру све дотле докле су од употријебе на овај начин. Додуше, физиологија је „физика и хемија тијела", п чим психолошка дата престану захтијевати физичке дедукције н интересовање физиолога уопће престаје. II штудија психологије осјета и акције образовала је и још образује значајан дио физиологије. Историјски узето, штудија осјета коже добила је свој првп велики потицај од Ернста Хајнриха Вебера (УУећег) у његовој монографији: „Та81;8т иш! Сгетејп^еГпМе" (изашло у Вагнеровом „НапЛ\\'бг(ег})исћ с!ег Рћу8ш1о§;1е", 1851., III. (2), 561., а и сепаратно; о Веберовом животу види: Гли!гт<1, Вес1е /итп СгеЛасШпхвв ап Егпб! Неишсћ \\ г е!)ег, ПеЈргЈ^' 1878.). Послије овог рада видимо читаву поворку извјежбаних истражиоца у лабораторијима Лудвига, Ди Боа-Рејмона и њихових ђака (Сравни: Рипке & Негтд, Рћу81о1о§те с1ег Наи(;етрћас1ш)о-еп иш! Лег Оете1 п^'еШ1)1е, у: Негтапп'8 НапсИтсћ с1ег Рћу81о1о§1е, 1880., III. (2), 28".; Вгаитз, Коиуеаих е1етеп(8 с1е рћу81о!о§1е ћитапе, Рап8, 1888., II. св.). II физиологија ока такође је много иобудила психологију вида. С обзиром иа функције оптичког система физиологија тешко да је дошла иза диоптрике ока. Скоро сво даљње знање састојн се из дедукција из духовних искустава субјекта. Примјера ради физиологија скоро иишта ие зна о функцијама мрежњаче. Но, психолошки осјети боја и њихових комбинацнја могу се тачно мјерити. Нстина је да је испптивано виђење боје и да су та испитивања већим дијелом била дјело физиолога и физичара; али становиште је постало у главном чисто психолошког карактера. То се нарочито огледа у Еениговим (Кош^) испнтивањима, из којих су физиолошке дедукције практички искључене. За различите друге фе-

номене као што су оптичке илузије, појаве монокуларног и бинокуларног простора до данас немамо се чему надати изузев психолошког знања; и истраживања Херинга (Негш^ = бивши професор физиологије у Прагу а послнје у Лајпцигу: „Бег Еаит81пп ипс! сИе Ве\те§'ип§ с1е8 Аи§'е8", у: Хермановом поменутом дјелу III., 1879.), Хелмхолца и других могу се узети као директии прилози психологији. Постоји и трећа наука, чији .је утјецај данас најјачи. Физика је — теоретпчки -— координисана наука психологије. Свако директно искуство има, своју објективну (или с|)изичку) и субјективну (или психолошку) страну. II онда, фундаментална наука о природи је физика, а о духу опет психологија. Додуше, ирактички, исихологија је добијала неироцјењиву нротекцију и непрекидни ииз дарова од најмоћније науке модерних времена. Фотометрија ЛамберШа (1<атћег(;) не само да је довела до метода модерне техничке фотометрије, већ и до мјерења наших осјета свјетла. Закон релативности — још прије Фехнеровог времена успоставио је Вугуе (Вои^иег), Масон (Ма880п), Араго (Ага§ - о), Хершел (Нег8сће1) и Шшајнхајл (8(е1пће11) за свјетло. Штудија гр.јешака посматрања у физици и астрономији не само да је довела до науке физичких мјерења, већ и до науКе психолошких мјерења. ЊуШн (Хе\\'(оп), Јунг (Уоиио-) н Максвел (МахлуеИј не само да отпочеше науку о етерском треперењу, већ н науку о осјетнма свјетлости. Закони механике примјењивали су се ие само на мртве објекте, већ и на резултате нашнх рођених волиција. У истину свака област у прогресу експерименталне психоло.гије бјеше и јесте у уској зависности са успјесима физике и технологије. (Наставиће се.)

Пошљите претплату на „Школски Гласник".