Школски гласник

Бр. 14.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 247.

„У тренутку кад говорим, сунце сија", „иада снег", „пуца гром": ето иримитивних, неносредних судова. „Сунце је неиокретно", „снег је смрзнута вода", „гром је феномен електрицитета": ето изведених судова. Стара психологија је назив судова задржавала за изведене судове. Сваки суд, говорило се у њој, претпоставља рефлексивно поређење двеју идеја претходно стечених. Данас је опће признато да чула и свест већ од прве своје појаве дају прнлике правом суђењу, које у најмању руку састоји у тврђењу егзистенцпје неког предмета или феномена. Суђење И веровашв. — Суђење се у својим тврдњама руководи евидеицијом, очевпдношћу, то јест јасном и разговетном перцепцијом било неког предмета, било односа неког предмета према другом неком предмету. Иначе је суђење пекад истинито, некад лажно; заблуда је суђење, као и истина. Суђењеједакле исто што и веровање. Вероватн, судпти, мнслити, то су синонимне речи. Двфиницнја занључиван»а. — Закључивање је, као и суђење, нарочпта радња духа, интелектуалан акт који се не може свести ни на један други. Код активности ннтелигенције има три ступња, три битна момента: схватање, нли имати идеје; судити, или здружитп схватања; закључивати, или везивати судове. Исто као што је суђење сједнњавање двеју ндеја, везаних актом тврдње који је изражен глаголом бити, тако је и закључивање веза судова зближених узајамно на такав начнн да последњн нзгледа оправдан резултат н пужна последица првих. Услови занључивања. — Закључивање дакле садржи разне претходне радње: оно претпоставља, прво, да су идеје, које ће бити грађа закључивања, разговетно схваћене; друго, да. су, у претходним судовима, међу овим идејама утврђенп већ познати односи; најзад, да су саме ове тврдње пажљиво упоређене једна са другом. Ирви акт закључивања ће састојати у томе да се из овог упоређења изведе нов суд који је у нретходнпма већ садржан. И због тога, закључнвање се ослања на начела позајмљена од ума. (Вндите Лекцију XII.) Нзраз закључнвањо у речнма. — Ми смо већ рекли, нсто као што суд има свој израз у речеиици, тако и закључивање, кад је строго изражено, ствара силогизам, то јест доказ образован из три реченице. Вог је савршен; доброШа је савршенство; дакле Бог је добар. У сваком силогизму, као у овом којп смо узели за пример, има трн идеје: Бог, доброта, стршенство. Једна од ових идеја служи као посредник, као термин поређења међу другим двема; код одабраног примера је то идеја савршенства. Зове се средњи термин. Сукцесивно упоређујемо с овом идејом савршенства

друге две ндеје које се споразумно зову велики п мали термпн, Бог и доброта; н, иошто се увери код прва два суда, зову се премисе*, да постоји подударање, слагање између идеје савршенства и сваком од других двеју ндеја., онда се у закључку тврди да има подударања, слагања и између идеје Бога и идеје доброте. Напослетку, на упоређење идеја се примењује математсКи аксиом који каже: „Две количпне, од којих је свака једнака некој трећој, једнаке су међу собом". Додајмо, не улазећи у друге појединости, пошто не мислнмо овде излагати толпко сложену теорију силогизма, да свака од двеју премиса има своје посебно име: већа премиса се зове она која садржп велнкп термин, мања она која садржи мањи термин. Занључнвање Н снлогнзам. — Силогизам дакле није исто што и закључивање. Треба се чувати, па не мешати унутрашњи акт духа којн суди н закључује с преводом тога акта у речи. У осталом, свн закључци се не дају изразити у тако једноставном, тако кратком облпку, какав је силогнстичан доказ. Код већине наших закључака су премисе друкче сложене, него код елементарнпх силогизама, слнчних ономе који смо навели. Обично има више мањих премиса, па је, нрема томе, упоређење премиса деликатно и мучно. Дух долази до закључка тек по цену великог напрезања пажње. Са друге стране, реткост је да мислилац који, п најстрожије, закључује, даје свом закључивању сплогистичан облик. У разговору, у говорима, књигама, скоро никад се не служи силогизмом, који својом јасноћом и тачношћу не може откупити незграпност и иедантерију. Чак п у научним списима су се већ одавна одрекли уиотребе силогистичнпх облпка, које су богословн средњега века покушавали да одрже у поштовању. Нема дакле разлога да се преко мере задржавамо код учених правила силогизма. Утанчана и дубока студија силогизма, каквн су извршплн логичари, може интересовати оне којп хоће темељно да познају рад н механизам закључивања; али је она више занимљива него корпсна, п нн мало не може допринетн развијању вештине закључнвања у пракси. Индунција Н дедунција. — Што је важније, јесте испитивати да ли у стварности има један или више разних облика закључивања, Свн пспхолози, сви логичари* разликују индукцију од дедукције. Индукција се пење од појединих истина до опћих, од чињенице до закона: дедукција, напротив, слази од опћнх до појединачних истнна, од пачела до последице. Илп још, индукција иде од одељка до целине, од мањега на више. Дедукција иде обратним ре-