Школски гласник

Стр. 248.

ШКОЛСКИ ГЛАСПИК

Бр. 14.

дом. Дедуцирати значи размеиити златан новац за ситан новац чију вредност представља златник; индукција је мало тежа радња, на нрви поглед недопуштена и иеостварива, значи разменити неколико сребрњака мање вредности за златник велике цене. Индунција н двдунција у наукамз. — Објаснимо још боље разлику међу индуктивним и дедуктивним закључивањем. После ћемо видетн да ли је разлика онолико стварна колпко привидна. У наукама посматрања, експериментисања, се пре свега индуцира. Пошто су чињенпце већ проматране и констатоване, онда се генерализује. Тврди се да ће топлота увек и свагде проширити тела подвргнута њеном утицају; да ће камен, препуштен сам себи, под деловањем тежње, пасти на сваком месту и у свако време. Од једноставног опажања, понекад једног јединог, већином више пута поновљеног, ирелази се на универзалну тврдњу. У апстрактним и егзактним наукама се скоро искључиво дедуцира. Пошто су аксиоми* н дефиниције* постављени, траже се њихове последнце. Од дефиниције трокута и круга се изводи, ослањањем на тај и тај аксиом, читав нпз теорема*. Овде је радња закључивања очевидно законита, пошто она састоји једноставно у објављивању истина које садрже већ признати принципи. Индунција сввденл на дедукцнју. — У основи, и ако изгледа да ова два облика закључивања упућују дух у два противна правца, логичка радња је у оба случаја иста. У истину, у свакој индукцији пма једна опћа нстина која се подразумева, впши суд заједнички сваком индуктивном закључнвању: то је рационално веровање у ред, у сталност, у једнообразност код сукцесије феномена. Кад физичар, пошто је видео да се две или трн врсте тела прошире под деловањем топлоте, одлучно изјави да ће сва тела стављена под исти утицај претрпети исте нзмене, изгледа на први поглед као да је једини темељ његове пндукције кратки низ чињеница које је он проматрао. А то ннкако није тако, п оно што у истину даје право научњаку да прихвати општн уннверзалнп закон, који он поставља, јесте претходно признато начело: Природа је увек слична сама себи. Другим речима, свакп пндуктиван закључак се може свести на силогизам чијајеформула ово: Исти узроцп стварају иста дејства (већа премиса); а ја сам утврдпо два пута, трипут, да је феномеп А био узрок феномену Б (мања премиса); дакле увек и свугде ће А имати за дејство Б. Разлннв иоје сстају. - Индукција и дедукција су дакле само две објаве, два различна облика исте логичке радње. То међутим није разлог да заборавпмо да сваки од њпх има своја нарочита правила, своје властите за-

коне, који се проучавају у двема основним оделењима сваке логпке, у логици индуктивној и дедуктивној. Прпвнло индукције. — Код пндукције се треба пре свега, тачним опажањима, вештим и поновљеним -експер иментима, обезбедптп да се случајан стицај двају фепомена не схвати као сталан одпос међу њима. Правкла дедунцнје. — Код дедукције треба пазити па прнзнаватп само дефиницнје јасне, тачне, н начела која су или, истине очевндне саме по себи, то јест аксиоме, или индуктивне законе савесно проверене. Значај закључнвања. — Кад се познаје природа и разни облици закључивања, онда је лако разумети значај ове интелектуалне радње. Без закључивања бп људско сазнање било ограничено на уски круг непосредних интупција ума и директних перцепција нскуства. Људској интелигенцији би бнло забрањено да изнђе из ограниченог видика чула, да схвати опће законе који сачињавају пауку н по којнма дух обухвата целп уннверзум. Са друге стране, не треба заборавити да се закључивање може злоупотребити, да нас одвише логпке заводи и вара, и најзад да се понекад може п о људском духу рећи оно што је Молијер рекао за кућу Учених жена: Да умовање изгони из њих ум. Нарочито претерпвање са дедуктнвном логпком, иретерана прнмена закључнвања на ма какав предмет, могу, од последице до последпце, да пас заведу на закључке који су, и ако правилно дедуцирани, опет зато потпуно протнвни нашим пнтересима, нашим потребама, протнве се чнњеннцама. РЕЗИМЕ. 109. Суђење је, у психолошком значењу, пнтелектуална радња која састојп у Шврђењу егзистенције неког предмета, плп односа међу двема ндејама. 110. Суд има у реченици свој нзраз речима. Он према томе обухвата три елемепта, представљена подметом, аШрибушом, н глаголом који спаја атрибут с подметом. 111. Акт суђења је изражен глаголом биши. 112. Суђење је битна радња духа. 113. Према реченицама које их изражавају,. судовн се могу поделити у више категорија: судови афирмативни и негаШивни, и судови опћи, делимични, индивидуални. 114. С обзиром на њнхово порекло, судови су илп прнмптивнп, — они којн су непосреднп резултат неке од способностн перцеиције, или изведени, који потичу пз претходног упоређења двеју идеја. 115. И закључивање је интелектуална радња која се не може свести пн на коју другу и која састоји у схватању односа између два суда. 116. Закључнвање пма свој вербални из-