Школски гласник

Бр. 18.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 321.

штовање и то добро мишљење и заслужимо. Међутим, из претеране љубазности према себи, ми радо не само претерујемо вредност наших способности, него и ирииисујемо себи способности којих немамо, а не опажамо на себи ии најочигледнијих наших погрешака. Самољубље нас још наводи да се хвастамо безначајним и таштим особинама: оно тада постаје сујета, док гордосш, и ако је и она за осуду, потиче од претеране свестп о особпнама које имају своју вредност. Дичити се лепим лицем, лепим оделом, јесте сујета; истицатн своју вредност и уверавати о њој и друге тиме што смо речити, учени, јесте гордост. Из самољубља се рађа множина осећања: љубав за похвале, за одобравање, поштовање, славољубље, такмачење, нтд., осећања која су, то понављамо, оправдана сама по себи, алп која се лако изопаче и постају мане; такмачење се, на пример, преобрази у саревњивост. ВлПЕТОЉубМ. — Љубав власти или амбиција, јесте изданак љубави према себи. Неки људи се отимају о власт зато што власт даје прилику њиховој активностн да се слободно креће, што, сем тога, истиче њихову личност на видно место па им стиче бар привидно поштовање других људи, што најзад утврђује њпхову превласт, моћ над њиховим ближњима. „Заповедвичви карактер се иетиче већ од детињеетва Погледајте децу кад се играју: један гзмеђу њих ће бити генерал, ако се играју војника, или кочијмл, ако ее играју коња. Алкивијад је зарана одао своју л>убав за владањем. Још док је био јако млад, играо се у тесн<>ј улици пиљака Кад је био на њега ред да баца пиљке, виде он како се примичу натоварена кола. Он испрва викаше кочијашу да заустави. А кад је овај и даље терао напрел, остала се децн повуку; али Алкивиј^д, прућивши се по земљи пред коњима: „Пређи сад. ако смеш!" рече он кочијашу... О Наполеонову детињству се не зна ништа, сем што је у Бријену, кад су му другови при игрању подизали тврђавице од снега, он био тај који је комавдовао при нападају". (1) Властољубље је више жеља власти ради власти саме, него љубав за последице које из ње настају. Амбицијаје начин рада какве освојачке личности која иде затим да њена воља нретегне, да влада пад другим вољама, ако не и да их уништи. Амбиција, док је сразмерна истипским силама неке личности, и док за постизање своје сврхе употребљава само средства која се могу признати, која се не морају скриватп, јесте оправдана наклоност. Нма племенитих и лепих амбиција; али врло често властол>убље одаје намере несразмерне вредности амбициознога човека, и тако, као свака страст, може да наведе људе на грешна и крпвнчна дела. Љубав за својину. — Пошто је својина услов за добро личности, елемеиат среће, право је да убројимо међу егоистичне наклоности и

љубав за својину. „Што је наше, близу је нашем Ја; ствари које нам припадају јесу као проширење наше личности". (1). Љубав за својину се јавља већ код детета, које зарана брани своје играчке, своје бележнице, књиге, против сваког покушаја присвајања, Али она заузима нарочито велико место у бригама којима је обузет зрео човек; тада она радо тежи да се пренагли, да постане манија, порок, грамзивост. „Има људи који гомилају благо ради јединог задовољства да гомилају: неки еабиру множину диспаратних п{ едмета, који им никад не могу ничим послужити; други ни не помишљају да се кориете оним штл су ееби припремили, него једину корист виде у самом гомилању: они неће своје воље да се лише в< ћа из свога ћилера, вина из свог подрума, златника из свога ковчежића; они примају евоје приходе само да би их поново капитализовали и да би побирали нове иитересе које опет капитализују; они падају у очајање на помисао да ће једнога дана требати оставити све то, и да се без евега тога еилази у гроб .. Тврдица чеето већма воли свој новац него евоју децу: Молијеров Арпагоп :г: је док; з томе.'.. Тврдица је, каже Поп,* онако исто роб као Црнац који ради у рудницима. Сва је р^злика међу њима у томе што једач откопава злато, а други га закопива". (2) ЕГОИЗЗМ. — Све појаве самољубља, кад прекораче меру, своде се па егоизам, то јест на морално стање неког духа који све доводи у везу са собом, са својим лнчним интересом. Егоизам је сразмерно нова реч: у седамнаестом столећу се то звало самољубље, или љубав према себи. Тек 1762. јој је Речник Академије дао грађанско право, у исто време кад и речи ЈлепШзапее, доброчинство. Алн, ако је реч нова, ствар није: увек је бпло егоиста. Мислим само о себи, претпостављати себе другима, то је првобитни ипстнпкт, савремен првом буђењу свестн. Љубав према слободи, према природп, нјошдруга осећања, претпостављају известап напредак у рефлексији. Човек постаје патриот, филантроп тек васпитањем; а егонст је већ самим тим што је човек. Без сумње, савремеио паше друиггвено стање је таке природе да развија егоизам, повећањем самосталностн и благостања; али, са друге страпе, цивилизацнја има за резултат све веће и веће јачање соцнјалнпх оеећања, осећања узајамне добре воље, а тиме и удео егоизма у нашем српу бива све мањи. „Цивилизација, каже Огист Конт,* р. звијајући до иеизмерног и све већег <тупња лејетво човека на спољашњи свет.. ., цикилизација изгледа као да иште да нре свега сву < воју пажњу упутимо јединој бризи о материјалном нмпем опстанку, чије «^д| жанање и унатт] еђење привидно сачињава главни предмет већине друштвених радња. Али, дј бл>е испитивање иоказује да, напротив, развиће цивилизације непрскидно тежи да да превагу најодличнијим способностима л^удске природе (племенита осећања), било самом безбедношћу коју нам оно нужно улива у питању телесних потреба, о кгјима све мање и мање морамо да мислимо, бнло непосредним и сталним побуђи-

(1) Сгагп1ег,* НгаИб Лез ^асчНбз <1е Гаше, 1. IV, р. 171.

(1) багшег, ор. сН., I, р. 132. (2) Оагтег, ор. сН., I, р. 132.