Школски гласник

Стр . 335. на просвећивању, не да се ни исказати. Али, тако се исто не даду исказати ни потешкоће у томе раду, које проистичу из склопа данашњег нашег друштвеног живота, у коме су испреплетене мисли, жеље, навнке, па себичлук појединаца и сталежа, па оних, који баш теже за тим, да нам народ остаје у мраку, да могу као „паразити" живети без озбиљног рада на манама нашег народа, А колико је таквих? Борбу са истима врло је тешко издржати, те се често баца копље у трње. Колико знам и свештеника, који се повукоше, па су данас обасути титулом „добра, мирна, прилагодна" човека а док радише, частили су и њих паразити погрдним речима, као штапом на воћку, на којој има плода. Ја осећам сву потешкоћу при расправљању питања, колико свештенички сталеж допринаша просвећивању нашега народа и како је тешко бити објективан. Стотину околности можеш навести у одбрану, стотину за осуду. Прозрети у танчине живота нашега друштва, па ћефове и навике котерија и међу интелигенцијом у варошима, а камо ли у, селу, мало је потеже. Па завирити у душе појединаца! Ко ће знати стазе и богазе поједине човечје душе'? Ко ће знати чију бригу, беду, невољу, жалост као узрок, зашто није одушевљен препородилац свога села, своје околине? Ко ће знати и која је нежња струка чије душе повређена, те се повукао? Препород, рад на њему, заиста је борба. Не може бити, да не дођеш с киме у конфликт. Је ли свачија душа зато? Све ово морао би човек имати у виду, па да узмогне бити потпуно објективан у оцењивању рада и појединца и сталежа. И околности су у појединим нашим местима такве, да само културно-просветни јунаци после извесног низа година неуморног рада могу рећи: „Исчезоше себичњаци и надри-мудријаши јакоже дим и посрамљени жмиркају из својих мрачних јазбина". Гледамо слику, како је лав смотуљао газелу. Блажено и вечно погледа на младо месо, топлу крв. Случајно му се поглед оте на оближњи грм. Спази ловца

Бр. 19.

и — цев од пушке. Закрвави на њега погледом мржње прп помисли, да ће му лов, жртва, измаћи... Да, тешко је бити ловац на оне, који слабе и нејаке, њихово незнање употребл>ују на своју корист. Како ти погледају препородитеља!... Тешко је и уговети свакоме, само један корак у „сферу иитереса" појединаца и клике, па си стекао грдних непријател>а. Имадемо и ми учитељи у томе велико искуство... Зато је и рекао један филозоф, да су најсрећнији они људи, који се не дижу изнад своје околице. Надаље, има људи, који оцењују делатност појединаца и сталежа на просвећивању, ако их што више виде да говоре пред масом ма шта п ма како. А на тих рад, саветовање појединаца у четир ока, не дају ништа. Оваквих радника има доста у сваком сталежу. И ради ове околности је потеже оценити рад појединаца и сталежа, Зато ћемо укратко, а по своме опажању морати оценитн рад нашега свештенства на просвећивању народа по ономе, што сви видимо. Ту су разне наше установе по селима и градовима, беседе са амвона, црквене славе, народни зборови, водице, сватови, па и књижевност и т. д. Околносш, да сваки свешШеник долази у дотицај са сваком српском породицом, за нас је врло важна околност, те ако су сељани нндиферентни према школи, те разним нашим установама, те општем добру, знак је, да је он при свима наведеним приликама, врло мало радио или и оно, што је радио, није било тако смишљено, те су му рад покварили надри-мудријаши, или је сасвим малаксао у раду још у почетку, када је ваљда увидео, да су његове силе слабе, да почупа сав коров за кратко време. Или није ништа радио, јер није имао спремз за народно просвећивање, а ко нема спреме, сасвим је наравно, да нема ни вољг. Са овима не може се ни рачунати. Онога, који малакше у раду, морамо осудити, јер није ишао методом, стопама Спаситељевим. И он је почео са Јованом. После са апостолима, а ови су радили даље. Не може ни бити свуда, а даназ је и ретко у

ШКОЛСКИ ГЛАСШ1К