Школски гласник

Стр. 339.

Бр. 19.

ви нубликовани су из физиолошкнх лабораторијума, психијатријских клиника и асилума. Мосо (Мовко), у Турину истраашвао је уморност, емоције и њихове ефекте, и т. д. Ломброзо (Глтћгово), у Турину чинио је психолошке експерименте на злочинцима, криминалима. Тамбгу. рини (Тат1 )ш'1Ш), у Модени основао је инштитут за психолошки рад као пропедевтику за психијатрију (или науку о духовним болестима). Морсели (Мог§е1П), у Ђенови чинио је многа психолошка испитивања. Тито Вињоли (УЈ^поН), у Милаиу публиковао је многа дела о компаративној психологији. Од млађих експерименталних психолога најчувенији су Др. Еиесов (КЈеволу), у Милану и Де СанкШис (1)е НапсНа) у Риму. (Свршиће се.)

Соцајалне а идеалне наклоности. « Од ГИБР. КОМПЕЗРЕП. Превео ВИСД СТВЈИЋ. СОЦИЈАЛНЕ И ИДЕАУ1НЕ НАКЛОНОСТИ. Социјалне накдоноетн. — Нетачна употреба речи „љубн-ги"'. — Подела еоцијалних наклоно-1 и. — СоФиваи Руеоа. — Потреба социјабилности. — Симнатија Побијање Ла Рошфукоа — Породична приврженост. -—- Патриотиаам. — Пријатељетво. — Идеалне наклоноети. — Подела ових нкклоноети. — .Т>убав према и(тини. — Морална осећања. — Еететска осећања. Осећање за природу. — Религиозно оеећање Ссцијалне НОНЛОНОСТН. - Заједничкп карактер лнчних наклоности јесте то што су оне заинтересоване. Имајући Ја за иредмет, оне траже лично добро; њима уиравља интерес. Нанротив, социјалне наклоносши су незаинтересоване ; оне теже за туђнм добром. Оне све састоје у отимању од себе самих, у заборављању своје рођене среће да бисмо тражилн срећу других људи. Нвтачка ротрвба р.вчн „љубнтн". Према томе, требало би задржати за друштвене наклоностп леиу реч љубити, којујезик обично чудновато злоупотребљава. Уобичајено је, код Француза, рећи да човек љуби сам себе, да гурман љуби внно или каву, А каква односа има између тих егоистичних, нижлх сензација и племенитих емоцнја које нас везују за друге, које чине да нам СЈ >це куца за отачаство, за правду? Без сумње, задовољство прати све наше сензације, сва паша осећања, н због

тога је језик освештао навику да кажемо како љубимо све што нам прибавља задовољство. Али нема могућих поређења између материјалнпх уживања чула и нлеменитих радости од иривржености у свим њеним облицима. Само онај у истиву љуби који, прегорев себе сама, преноси на друге жива осећања свога срца. Псдвла социјалних нанлоности. — На ирвом месту, ми волимо све људе уонште: то је социјабилност; на другом месту, волимо, између људи, нарочито оне који нас се више тичу, који су с нама једно по крвним везама: породична ириврженост; на трећем месту, ми смо нарочито привржени нашем отачаству и нашим суграђанима: то су патриотска осећања; најзад, ми имамо осећања индивидуалне привржености за личности које нам се допадају више него све друге, и које постају предмет искључнве, прнвилегисане нежности: то је љубав и ирцјатељство. Еофнзам Русоа. — Социјабилност је свеопшта наклоност која није страна ни којем човеку здрава духа. Мизантропи* су неириродци изузецп. Сваки човек, при нормалним условима његова моралног развића, воли човечанство. И сама дивља племена су друштва, свакако несавршена н закржљала, алп и у њима већ личности налазе задовољства у узајамном испомагању. Дете, које још не зна шта је то породица, одаје своју радост кад угледа људска лица. А ипак се порицало да постоји инстинкт социјабилности. Русо, увек брз на софизме,* тврдиоје одлучно да друштво нпје природна чињеница. Хобс је то застуиао пре њега. „Природа ге, каже Русо, слабо бривула да зближи л»уде, она је елабо припремала »ихову ес цијабилност. Немогуће је замиелити вашто би, у п{ имиТивном етању, човеку био човек потребан више него мајмуну или вуку његов ближњи. Друштво није нуждан плод човечјих споеобности, оно се могло основати само помоћу случаја и околности које оу се могле не етећи". Према тбме, друштвенп живот би био само пука случајпост! Ариототел је унапред одговорио на парадоксе* Русоа, кад је човека дефпнисао као „Друштвену животињу" и кад је додао: „ЈБуди еу се удружили јер сваки за еебе није могао задовољити евоје потребе, и ако би задовољство од заједничког живота и само било довољно да оснује друштво". Није иотребно дугб се задржавати код побијања мишљења Русоа. Свеопшта чнњеница да друштва постоје иориче га формално. Човек бн био немоћан Да се разви.ја телесно и душевно, кад би сам живео. Природна способност говор не бн имала, без друштва, разлог да постоји. Алп смо ми пре свега дужни да утврдимо, не да је друштво природна, нужна, чињеница, него да је оно извор задовољства, да нас заједничко осећање приврженостн везује за свс људе,