Школски гласник

Отр. 363.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

г»р. 20.

лакоћу с којом он може да, у истом часу, чита ноте-, да претрчава држак свог инетрумента, да превлани гудалом, и да остане господар над самим собом толико, да оцени утисак што га. чини на своје слушаоце и- да ужива колико и они, и вииге него они, у чарима музике"... „Ко добро закл>учује? Да ли онај који- зна напамет сва Аристотедпва нравила, или онај који с-е евакодневним веџбањем, извештио у доказивању". (1) Она утањујв свесност. ■ У природи је павике да чини иротпвречна дејства: ако, с једие страие, јача активне способности уопгате треоа ипак иризнати да она, са друге страие, умањује па чак маљо но мало и укида свесност. . Феномен који се понавља, на који смо се навикли, постаје иам пеприметап. Ми пе осећамо тежину ваздуха која чини на нас притисак. Хемичар жпви посред непријатпих мириси и не осећа их. Чин који се често попавља постаје несвестан. Кад нишемо, ми скоро нисмо свесни писмена која повлачимо. Кад свирамо какав комад на гласовиру, ми не дајемо себи рачуна о иокретима које изводимо. Двјство навинв на СЕНЗибилитвт. У свом дејству на сензибилитет, утицај навнке је тако исто двојак и противречан: 1° Она слаби сеизације задовољства и бола; 2° Она појачава моћ наклоности. Најбоље је познато дејство навике које затупљује наше радости и болове. Ми се навикавамо на зла која су иам испрва била најодвратннја; ми постајемо ' неосетљнви за првобптно најживља задовољства. Напротив, осећања привржености, наклоности, страсти, бар у њиховим пбчецима и до извесне границе изнад које настаје заспћеност. све су јачи под утицајем навике. „Хоће ли човек волети друштво, каже Жане, ако не залазн често онамо? путовање, ако никад није путовао? чптање 1,'н.пга, ако није читао?" Закони НаЕННЕ. — Тако навпка час затупљује, час изоштрава, а нанзменце слаби или јача сваковрене наше способности. Покушавало се да Се ова тако противна дејства сведу иа општи закон, па се рекло: „Навика слаби све пасивне утиске, а развија све актпвпе радње". „Промена кој.а је живом бићу дошла с појбн , поотаје му све више страна; промена којч му је догала из њега самог, све више ноетаје његова о<-обина Рецеп.тивн о с т* је све мања, с п о н т а н о с т* све већа . Непрекидност или понављање слаби пасивносг, појачава активност" (1) Тако се измирују привидно противречни резултати навике, која, у истину, не може друкчије повећатп и учврстнти активие силе душе, пего тиме што у исти мах умањује лшвахност нашпх утисака и свега оног у нашим радњама што је чисто пасивно.

Значај навнке. — Без претеривања се навпци може приписатп претежна улога у људском живбту. Оиа чиии да резултати наших . нанора. постају стални; она нас разрешава дужностн да без престанка прпзивамо скупу л мучну употребу наше волјС . Без ње, све бп се морало. не.престано изнова почињати; помоћу ње, ми се користимо свим ошш што смо пре чпнили. Без сумње, ми навиком на1'пњемо да постанемо автомати,* алп пнтелигеитнн автомати, којп без муке поиављају само ону радњу коју су први пут сами хтелп. „Навпка је спла, тачно је рекао Албер Ле.моан, која фпкснра" непрекидно постајање нашег жпвота, која зауставља време које нпшта друго не зауставља... Помоћу ње, у живом бићу ирошлост пије укипута... Њоме се прошдоет нагомнлава п згушњава у садашњост. Ова има ту прошлост, њу садашњост задржава и поседује у тако збијеном облику: увећала јој је супстапцпју; аснмиловала ју је својој рођеној природи". Али навика прпродно садржи зло као и добро; она чинн јединство нашег живота; она неодређује садашњу мипуту свим оиима које су претходиле. Према употреби коју ћемо учинити од наше актпвности у прошлости, ми ћемо у садашњости и у будућности бити упућени на добре или рђаве радње. Навика је ропство, пошто нас она чини робовима наше прошлости; али је од нас зависило да нас та прошлост упути врлинп, науци, истини. РЕЗИМЕ. 164. Људска активност се јавља у три облика: инстинкт, воља, навика. 165. Волша активиост или воља је моћ коју ми нмамо да се одлучнмо рефлексијо.м, слободним избором. 166. Вољу не треба нстоветоватн пи са жељом ни с идејом. 167. Потпуна вољиа радња садржн четир елемента: појимање чнна који Треба извршдан, одлучивање, одлуку и извршење. 168. Одлучивање дозива у памет подстреке и иобуде, то јест ннтелектуалне разлоге п захтеве сензпбплитета. 169. Одлука је нрави чпн воље. 170. Извршење, плпбар почетак извршења, напор да се изврши чин па који смо се одлучпли, јесте потребна допуна вољне радње. 171. Воља у истину сгвара људску лгочност. Наше достојанство има своју меру у власти коју смо ми стекли пад пама самима. 172. Навика је непромишљена, автоматска радња која долази после вољне радње. 173. Навика има све карактере инстинкта, алп се од њега разликује својим пореклом; она је стеченп пнстинкт, друга природа. 174. Моћ навике зависи од учесганостп

(1) Ј. 8ш10п, ор. е11}.

(1) Еауагззоп, Бе 1' ћађ11ис1е, р. 5.