Школски гласник

Бр. 4.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 66.

2. Спајање представа. 3. Закоп репродукционп, с којим иде упоредо закон сукцесије по којем се у практичној педагогици тражи, да се редови односно речи само толико дуги узимају, како ће их деца моћи до последњег њиховог саставног дела репродуцирати. Овај захтев је врло важан за сређнвање самог градива. .Још овде игра важну улогу слично и противно. Ако дете промени два писмена чита реч погрешно или је не прочпта, ако ово учини код неког гласа неће реч правилно написати. Да се ово избегне цотребно је брижљиво посматрање и упоређнвање писмена и гласова. (НоПкатт). Изгледа да је много са оволпко цепидлачења расправљати о овом првом чптању. Кад се буде једиом дошло на то правилно становнште, да се учење нрве писмености као једна тешка и за дечје доба непотребна ствар, остави за зрелије године, тада неће ни методичарима бити потребно да са психолошке стране' толнко улазе у појединости његове, али данас кад се тако тешка задаћа постављ>а малпм неразвијеним шестогодишњим умовима, дужност је сваког методичара да се нотање упозна са процесом који се сгвара при првом чптању у дечјој душп. „У опште се мора пагласити — вели Холкам — да се од учптеља мора тражити темељно позпавање- свпју нснхолошких процеса и закона, ако хоће да у читању п писџњу наставља тако да душу васпитава". Тн пспхолошки моментп су камен спотицања п у распри методичарској: којој методи читања да се даде предност, да лп методи упоредног писања и читања или методн нормалних речи.* У стварн је то једно исто, само што метода пормалних речи полази од целог на поједине делове, дакле од целе речИ на писмепа, а метода упоредног писања-читања пде обратно. Првацп у овоме пптању заступају данас мишљење да метода нормалних речп стоји већма иа психолошком становишту, али покрај свих разлога опи и опет не могу сваког

* 0 фономимичкој методи мишљење је једиог од најпризнатијих немачких методичара А. Рудеа „да се она мора још подробно пспитати". То своје мишљење саопштио је Руде иисцу овпх редака, септембра 1906. г„ кад је умољен за мишљење у тој ствари. Доцније, у 6. издању своје Методике (год. 1908.) пзноси Руде о фономимици овај суд: „Употреба мимике потиче од наставе глувонемих. Стална употреба покрета, гестикулације код Грослена води до пзмотавања. Не може се прихватити тврдња Гросленова да су гестп ннтернационалпп. Многи од њих нису једнаки ни у свима крајевпма једне земље. Друкчпј.п су покрети у жпвог н темпераментног Француза, а друкчији у тромог Немца". 0 фономпмичком постунку и Габријел Компејре говорп без икаквог одушевљења п просто га рачуна у оне многобројне системе методске прп настави у чптању, а не рачуна га у самосталан метод. Коме је иозната историја метода у настави првог читања, тај заиста мора делитн исто мишљење.

да увере.о тачности те тврдње, јер п протпвна страна пма исто тако јаких разлога за своје становиште. Главни смисао тога метода: да се усредсредп сва настава по свима предметнма, на нормалним речима, не може да се изведе. Тиме јој отпада битни зпачај и не може се прихватитн као нешто савршено, него исто тако као и од других метода узети по неке њене добре стране н корисно пх употребити уз добре стране других метода. Кад смо о овоме споменули, колпко је потребно, да се вратимо на још неке појаве које су у вези са читањем, а тпчу се баш овог одељка који говори о лаком и брзом спајању гласова и слогова. У нас има методичара који заступају мишљење, да се деца вежбају одмах у читању целе речи па ма та реч била и од 7—8 иисмена и више, а ма било у градиву за чптање и почесто таких дужих речп. Стручни методичари упућују да се п у другом разреду прп методском поступку у читању, а на првом сгепену, како реч има више од једног слога на паузе прочитава.* А о шчитавању и првом читању, дакле улажењу у вештину читања, не може бити нн говора, да се чита друкчије, иего на слогове. 0 томе су иоучна испитивања М. Лобзина па тахистоскопу. Он је дошао до нскуства, да нема знатних тешкоћа при хватању 3—4 гласа у једну целнну. Али је сасвим обрнута ствар, ако се пређе та граница од 4 гласа. Тек после дужег папора, могла се ухватнтп целина од 5—7 појединих знакова (пнсмена). Преко 7 знакова, ннје могао његов експерпменат у онште пи да ухвати иа једанпут: Оп тврди, да је то и немогуће. По његовом пспитивању, од великог је значаја по тешкоћу читања то спајање по три, четнри писмена у целину, код оних речи и слогова којн имају више ннсмена. Он нз тога пзводи, да преко оне гранпце од четирп писмена, од пресудног је значаја количпна знакова (пнсмена), а не каквоћа њихова (т. ј. да ли су лакшег графичног склопа или тежег). И ако пспитивања са овим резултатом нису још завршепа, алп дају јак правац н са општег гледпшта иравилан закључак. (Види Шереров Јаћгевћепсћ! за 1906. г.) У свезн с овим М. Лобзин изрекао је: „По моме мишљењу, не може се доста јако нагласити, како је за прву наставу у читању важно, да се пре свега постигне мехапичка одрешеност у чнтању. Питање, да ли оно што се чита, треба и да се разуме" — н ако је и оно важно — не етоји на првом месту. Елементарној настави у чптању мора предњачитн механизам". На основу овог резултата, Лобзкн означује, да „једини критеријум буквара јесте, како ће ученику посао олакшати" т. ј.

* Ј. Ашђгов. 2. 8с1ш1јаћг.