Школски гласник

Бр. 5.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 85.

узнемириван због таких ствари, тим пре што он с црквеннм одбором нема ни толико везе по евентуалном праву чланства, колико има са школским одбором. Све то важи и за учнтеља као уиравптеља, у толетко више што наредба Школског Савета, издата у том ногледу, ни у редовнпм прпликама није спровађана тачно, него од случаја, до случаја. § Дисципл. правила о којем је реч, изрпчно наводп „непослушносту у аваничној дужности учитељевој", и да тог става нема, пего да је речено „ако су учнтељп пепослушни према претпостављеној власти", онда би се могло позивати на тај §, јер ако се све рачуна у учитељеву дужност, што год кад буде коме требало, онда тим дужностима нема краја, н школе ће наше брзо остати без учитеља. А то ваљда нпко не жели. Било је' случајева да су и у држави наступиле нередовне прилике, где поједпнци и друштва нису хтели да суделују у раду адмпнистративнпх властн, али је тада министар Криштофи пре и ђаке са великих школа узимао да се испомогне, него да учитељима смета. Тако што ником није пало ни на памет и ако би се тако најлакше испомагао, јер то не би био само грех према слободи и самосталностп учитеља као човека, грађанина и васпитача народног подмлатка, него би то био грех и против школе и наставе тог знатног фактора народне будућности. Наше је мшпљење, да ће поменутн учитељи иаћи заштпте код вшних власти у овој ствари. И. Т.

1' Петор Радцлиик* У 61. години живота преселно се у вечност дана 21. децембра 1912. (3. јануара о. г.) у Карловцу Петар Радуловић, умировл>ени професор и управитељ тамошње српске учитељске школе. — И ако је дуже вријеме боловао од бољетнце, којој не бијаше лијека, нпак је вијест о његовој смрти изненадила његове пријатеље и другове.

* Накнадно доносимо онширнијн некролог овог нашег иедагога, који је знатан део учитељске омладине извео на пут и осоколио на прооветнп рад. Уредн. „Шк. Гл."

Родио се 11. маја 1852. г. у Томашевцу, у Банату. Отац му, Васо, био је свештеник. У мјесту рођења полазио је основну школу, а гимназију у Ср. Карловцима и Пожуну. Послије положеног испита зрелости слушао је филозофске науке у Грацу и Прагу, спремајући се за наставника нарочито педагошке струке. Кадје 1875. г. отворена српска учитељска школа у Карловцу, био је одмах прве годпне постављен за професора у истој школи, а послије годину дана п управа псте му повјерена. — У тој службн провео је до под крај 1902. г., а онда је ступио у мировпну. Као професор и управитељ провео је дакле 27 година, радећн на унапређењу повјереног му завода, те у том времену задобива и клицу своје бољетице, која му је жнвот постепено подгризала, док му га сасвим не прекину. Петар Радуловић бијаше још једннп од иаставника, који су одмах при отварању срп. учитељске школе у Карловцу почели у истој дјелатп и народу младе нросвјетнике спремати. Његовп другови, један за другим било пак добровољннм напуштањем мјеста, остављају тај завод већ у првим годинама његовог развптка, а једпни он остајаше у служби и на челу истог, те га својпм неуморнпм радом и педагошком спремом доведе и на .домак тридесет годишњег му опстанка, кад изнемогао растаје се и он с њпме, те ступа у стање заслуженог мира. Ко познаје исторпју развитка срп. учитељске школе у Карловцу, разне •мијене, кро.з које је пролазила, те честе промјене наставника, на чему и данас на жалост болује, тај ће лако схватити важност као и тежину рада Петра Радуловића као наставника, а још више као управитеља у том заводу. С тога писати о његовом школском раду, значило би, писати историју те школе за непуних 30 годпна њеног опстанка. Као наставник бно је човјек велике спреме, дубоких мисли, широка погледа и топла срца за све лнјепо и добро, а то нам потврђује и писмо благопочившег епископа горњо-карловаЧког Теофана Живковића, које је 1878. г. управио свештенству своје епархије ради оснивања конвикта за учитељске приправнике те школе. — У томе писму истиче споменути епископ са похвалом рад тадашње управе, која бијаше у рукама