Школски гласник

Стр. 88.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Вр. 5.

три С.миља, А. Т. и К. М. (редуше). Те обадве нпсу могле М. Ј. да стигну у ручном раду, а Смиља ннје ни имала ручног рада, нитн је умела радити. Питам Смиљу: да ли је то истина? Није. Иитам редуше. Нису пи оне ни Смиља улазиле у школу за време одмора. Оне су ушле, кад је звонило, затвориле су прозоре и селе на своје место. Смиља је ушла у реду са осталом децом. Пустим децу кући. Оставим саму Смиљу. Питала сам је дуго наводећи јој све н.ој нознато из науке вере, што се на ту ствар односи. Бог све види, о казни и гњеву Божјем на невалоалу децу и др. Ја сам била до суза ганута, видећи како то на њу утиче. Сва је дрхтала. Гледалаје доле, а сузесујој летеле. Лице јој је било потиуно мирно. Борила се... Да је занлатнену охрабрим рекох јој: „Ти си ваљда узела, да видиш, па кад су деца ушла, ти си се уплашила, па си сакрила под твоју скамију. Нећу те казннти, нећу ни децн казати. Ја хоћу да те научпм, шта се сме, а шта се не сме. Твоја је матп снрота жена, па пије доспевала, да те учп шта је добро, а шта зло. Будп добра, па ће тн Бог дати све, нгго даје доброј деци". Још ннсам ни довршпла, што сам хтела, кад Смиља скочп из скамије, обеси мн се о врат н умиљавајући се рече ми: „Ја сам га узела, али сам га бацила". Гледала ми је отворено у очи, као да не беше свесна великог преступа. Нисам обраћала нпкакве пажње њеном признању, него сам даље испитпвала, иеверујући да га је бацила. Била је већ охрабрена, што је олако прошла, кад је признала оно, од чега се највшне бојала и после кратког времена призна, да га је бацила у фуруну. „Зашто си то урадила? Зар те није било жао толиког рада?" запптам је. „Мени је рекла К, М. (редуша): „Узмп па га баци у фуруну, зашто да има она највише?" Било је прошло 2 сата после подне п ја сам је пустила кућп. Сутра дан сам оставила две редуше и испитивала их. Ништа. нису признале; само су потврдпле, да је Смиља бацила рад у фуРУну. Идућег дана задржала сам све три. Свака се држала своје ста,ре тврдње.

За овако велики преступ нисам знала, да одредим одговарајућу казну, бојећи се да казна не буде слаба илн оштра. Нитала сам оне, који би требали, да ме помогну, кад сам у недоумицн. Хтела сам, да то све писмено јавим, а они да казне кривце, па да сва деца виде, да о њиховим преступима воде бригу и они, које њихови роднтељи, а п сва шира публика више цени од учитеља. Казало ми се, да не јављам. Тако је н остало. Кад нису казннлн они, који имају слободније руке, нисам ни ја. Или да дођем у сукоб са дечијим родитељима? Ко ће ме бранити? И тако је тај велики преступ остао некажњен. Н. С., 8. апрнла 1913. Милана Ружићка. * Безброј је овакпх случајева у тнколском животу, који јасно илуструју како је учитељ у најтежим васпитним моментима остављен сам себи, баш од оних фактора, којимаје поста,вљено у задатак, да помажу учитеља у његову васпитну раду. За њнх је суделовање у оваком васпитном послу бесмислена детињарија, према једној опрезној пажњи, ннје ли који учител> пет минута раније изишао из цркве, не испитујући разлоге, зашто је то учинио. Ур. „Шк. Гл."

Б е л е ш к е. Деоничари нове емисије учит. д. д. „Натошевић" позивају се да уплате заостале рате за своје деонице. Девета рата је за старе деоничаре К 3 50 по једној деоници, а за нове К 4 50 по деоници. Пример културе. Становници општпнеБоча у пештанској жупанији, скупилп су између себе своту новаца и купили земљиште, на коме ће да зидају школу. Алн на сваког грађанина распорезани 8 К нн норед екзекуције није се могло прикупити. Калочки епископ сазида им школу. Али сад опет нису имали учитеља, јер за оних 800 К, што је општина добијала држ. припомоћи, није се нашао учитељ. Нови калочки епископ с пролећа из сво-