Школски гласник

Бр. 5.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 81.

козе за звона и да онда општнна наручи што тамо. Друго опет изасланство, ишло је да чује звона. У сваком изасланству, наравно, да је н презеш. Он, као најразумнији човек, завеже ивор на марами кад чује она звона да им не заборави „глас" — па онда наручи нова звона на исти тај „глас". И онај мајстор, који звона лије, нека се добро држи, ако „не поправи глас". Ближи се слава, хоће општина да угости владику. Па нека, лепо је и треба. Хе, алн бн општинари, да ручају с владиком! „Лако ћемо" — вели један, своме најближему, ваља да решимо, да се за дочек даде попи која стотинарка. Тако и буде. Полијелејп нису сјајнп и већ су подобро овештали. „Треба купити нове полпјелеје", велн господпн попа. „Треба", потврди одбор. „А где ћемо их набавити?" питају чланови. Сад се изређају сви мањи и већи европски градови, док се „презеш" уз помоћ попину не сетн и Венеције. „Ха, у Венецији ћемо' пх купитн!" гракнуше сви, јер су у изгледу масне дијурне, господско путовање, па још у Веницију, за коју многп одборник, није у свом веку ни чуо. И, полијелеји су у часу поскидани п ено пх у шупи под носплама. „Ама људи, могло би се од та 3 стара, скрпити 2 лепа полијелеја!" рећи ће по неки ал': „решење је решење!" И да не би учитеља са школском дечпцом, који претресоше, опраше п за дан-два саставнше лепа 2 полијелеја — потрошиле би се стотине круна у лудо. Никад се не седп с миром. Вечито се измишљавају неке набавке п куповања, само да се дође до дпјурни, па ма то требало ил' не, а школа и учитељ, нека се таворе, ил' стамане — одбору је право. Тако то иде по свпма нашим општинама без мала изузетка и може да бива, јер је одбору дат делокруг вођења брпге око св. храма и његових потреба. Све ово, тек је бледа слика чуда и покора, који се збивају у исто време, док школа и учитељ злопате. Изнашање жалосних прилика ових, изгледа на први поглед намерно нсмевање, али кад чашћу тврдити можемо, да је све ово жалосна пстнна, онда се даје оправдати, што ради јачег истицања жалосних прнлнка су-

протне стране: школе и учитеља — то чинимо у овако озбиљном листу. Из горе изнесенога види се, да просветно питање пати и отуда, што је стављено под једну капу са звонима, козама, теписима и полијелејима. Учитељсгпво тражи у интересу просветног напретка свога народа, да се сви услови напретка савремене напредне наставе до најмањих ситница испуњавају и да му се ни с које стране не стављају сметње на пут рада му. Непријатељи народни вичу на нас, говорећи: „Хоће права да ти отму народе!"... Није истина! Ми не ћемо ничије право. Хоћемо, да свако знаде, шта му је дужност, па да је савесно испуњава, а ко није дорастао чему, што му је у дужност стављено, да иде у страну. Ти што вичу на нас, упропашћују будућност народну. Дајте школи школино, као што дајете цару царево и Богу Божије! Докле год се у просветно-школскп живот не заведу потребне измене односно допуне застарелим уређењима, не можемо се надати напретку, као ни дугом опстанку народних нам школа. Једном за свагда, морамо бити на чисто с тим, да се овако, по препотопском калупу не даје живетп, те подухватити се, да стари назадни правац заменимо напредним. На првом месту истичемо потребу стручног инструктпвног надзора. По себи се разуме, да и ти стручни управнтељп-надзорнпцЦ, не сму губити из вида, да су само за то ту, да користе народној школи, да су само део тела учитељског, а ннкако деспоте п терорпсте. Управитељ-надзорник стручњак, ваља да је мека душа учптељском телу; добар друг, жив пример модерног наставника и истрајног просветног раденика. По себи се разуме, да таком уиравитељу са учит. збором, треба оставити потпуну слободу у школском пнтању. Где згодна лица нема, нли где услед међусобног гложења. пати просветно-школскн рад, ваља ма и из суседне опћине доделити таком телу подесно лице за управитеља, како би се сачувао углед учнтеља и школе, тако и уклонио рђав пример за васпитање школ. младежи, те и мештана.