Школски гласник

Стр. 179.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 10.

добар. Још више се радовао томе, што му је Златоје све читао, што год је учио. Чича Тима је све то слушао, чисто је гутао. На једаред тек чпча Тима рекне: — Еј синко, благо теби, кад можеш ићп у српску школу! Један пут је Златоје добио једну декламацију за св. Саву. Он је опет отишао нред деду, да му прочнта декламацију. Кадједеда чуо несму о св. Савн, а њему засијају сузе у очима, па му се отуд скотрљају низ старе образе. Кад је песма била готова, а стари деда загрли свог унука, па му опет рекне: — Еј, синко мој, благо теби, кад можеш ићи у српску школу, па читати овако лепе српске песме. После тог, једаред баш пред Цвети, дође Златоје кући сав радостан. Стане пред деду, на му рекне: — Видите деда! Добио сам да читам апостол на Цветп! Слушајте само, како га већ и знам мало. Деда је слушао, а Златоје је тако лепо читао, као какав певац! Деда гаје похвалио. А Златоје тек рекне: — Слушајте само како знам и „опшчеје"! Сад у суботу ћемо Ићи да носимо „врбицу"! Но, само да Бог да лепо време! Ал ће то бпти лепо, кад сви запојимо „опшчеје"! То ће се чутн далеко! Чак ћете и ви чутп. Нека, бар да нас чујете, кад већ не можете ићи с нама н ви! Чича Тима је све то слушао и радовао се. Тако се радовао, да се и заплакао од радости. Кад је то видео Златоје, а он запита деду: — Јел те деда, а за што ви плачете? Деда Тима му рекне: — Плачем синко зато, што се радујем, кад хе видпм, како лепо учиш и колико знаш. Еј, благо теби, кад можеш ићи у српску школу. Ето гле, како си онде научио српски читати, српски декламовати, читати апостол па појати! Ето, сад ћеш и на врбицу. Баш си срећан, кад све то можеш. Златоје рекне: — А за што да сам срећан? Та, ето сва деца могу то нсто да науче, што и ја. А зар ви ппсте то учили? Зар ви, деда, нисте ишли у школу? Чича Тима почне говорнти овако: — Седп синко до мене, да ти деда каже,

како је било онда, кад сам ја био тако мали, као ти. Е мој Златоје, онда није било тако, као сад; онда је био други „закон". Мој отац је био сирома. Није имао ништа; није имао ни земље, ни куће, ни волова, ни коња, ни свинчета; нпје нмао чак ни пнлета. Он је морао другом да ради и то за бадава. Морао * је радити код једпог велпког господара, који се звао снаија. Златоје запита деду: — Јел те деда, нијел то био „немеш", што се српски каже: „племић"? — Јесте; добро си иогодио — одговори му деда. Ето и то знаш! — Е па знам ја то, деда! Нама је то приповедао наш „господин". — Ето видшн, зато ми је увек и жао, што нисам и ја могао ићи у школу, тако, као сад ти. Онда је, синко тако било: ко се родио у сиротињској кући, тај је морао остати спрома. Ма како био добар и мудар, није могао изучити ништа. Морао је остати спрома. А онај, који се родио у „господској" кућп, тај је остао господин, па ма како да је био певаљао, илн ма пишта не знао. — Богме, деда, то баш није право рекне мали Златоје. Наш „господпн" нам увеккаже: „Колико ко зна, толико и вреди". Е, па за што оида, да је добар сиромашак гори од неваљалог господског сина? То није право. Нас је учио „господин", да је и сам Исус тако учио, да су сви људи пред Богом једнаки! — Е, мој синко, пре није било тако! Но, ал то још није ништа! А како је било тек онда, кад је мој деда био дете? Онда је тек било зло. Онда је био таки „закон", да је сваки морао бити католик. Ко год је био друге вере, тог су мучили. Сваког су наговарали, да остави своју веру. Ко то није хтео, тог су затворилн, па му нпсу давали јестн. Кад су га тако намучилн, а они су га извели на поље, па су га питалИ: „Хоћеш ли оставити своју веру?" Ако је казао, да неће, а они су га. онда оковали у ланце. На тим оковима је било клинова. Кад су му стезали окове на рукама, клинови су му се заболн у месо. Тако су га дуго мучили и питали су га: „Но, хоћеш ли оставити своју веру?" Ако је опет казао, да неће оставити веру, онда су га метнули у точак, па су му онде искрхали