Школски гласник

Бр. 13.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 227.

вееелости, али не, не, тек сен њена. Претрпана је она неким новим цртама, леднима, укоченима као покидане и замршене струне на гуслама. Очи склопљене, лице жуто као смиље а све то као да говори: опростите ми, сад једаред не ћу вам се одмах одазвати, него доцније, кад замном дођете. Стрпите се! Зове ме стара мајка, па к њој идем. Чујем глас патријарха педагога — дидакте Коменскога: време је да се одморимо. Чујем још и шум других духова просветних великана: Песталоца, Русоа, Хербарта, те св. Саве, Доситеја и Вука, па и суседа моје школе Јована Хаџића-Светића на јовановском гробљу и онај замамљиви, успавни глас из тога шума: да се одмориш, одмориш, и ја морам да идем за тим гласом. ... Да, да се одморп једно заиста заморено и изнурено тело, преко којега је прешло небројено бура у непрегледном низу сваковрсних радова за опће интересе. Али тај одмор ипак је дошао тако, тако рано! Заиста нас рано напушта наш драги покојник за навек, а нама оставља дивно увезану књигу, књигу живота свога пуну записа о многим пословима, које је лепо и часно вршио и свршио; да читамо ми ту књигу, да је чита и потомство: беше једна душа нуна осећаја, беше умље добрурадо, воља муШка, стваралачка, беху руке плодовите, куд је крочио, дела су за њим ницала. Да прелистамо летом ту књигу. Као младић тек од 17 година већ ступа на дубоку пучину животне борбе и то као учитељ у Баји. Плећа још нејака а бреме претешко. Имање му је: десетак књига, неугасна воља за радом, плаћа ни живети ни мрети и силна тежња да проникне у лавиринат животних тајни, где је толико урвина и понора, грмља и трња, па и стрела и то често и отровом смртне мржње и злоће затрованих и да се уме наћи у том лавиринту. Пуну 31 годину живео је наш покојник и делао као учитељ. А колико је у том низу дана било тешкога труда и патње, то може знати само онај, ко зна шта све мора да знаде народни учитељ, који хоће с чашћу да испуни своје место. Такав учитељ треба да зна, тако рећи, све науке на свету, да може с успехом учити све оне који су му поверени — мале и велике. Дакле, стручне предмете. своје, да може бити у позиву свом мајстор а не- најамник; да мора познавати све

огранке економских наука; све важније државне законе; да се мора разумевати у свИма автономно-црквеним и школским стварима, те у пероводству, па задругарству; да треба да је по могућству и коровођа, да помоћу хармонијскога појања и певања Диже оне кбји су му поверени и у ввше естетске светове, а и сам да би могао бити учесником тога вишега живота; мора да присвоји и беседничку вештину па и моћ владања пером, ако хоће да се из учитељске друштвене потиштености попне на форум, где се води реч о опћим јавним пословима, — у кратко: прави учитељ мора бити жива енциклопедија свију знања и познања и целога искуства животнога. Па кад кажемо, да је наш драги покојник све ово морално богатство присвојио, онда ће свако лако моћи увидети колико га је борбе и мука морало стати док се испео на ту висину и то, као обично сви таки учитељи г с&м о својој муци и труду без искусне помоћи. Наш покојник после Баје, где је провео годпну дана, био је учитељ у Бегечу и Вел. Кикинди, а од последњих 17 година у Новом Саду. И ево само у главним потезима шта је све био и шта је све делао за 31 годину учитељевања свога. Прво као учитељ био је свагда ~један од највредцијих и најсавеснијих учитеља и увек вредан поборник за напредак школе и учитељства; био је воћари где је он живео и делао, ту су за њим воћке и лоза ницале и обилнога плода доносиле а и сад доносе; писаојеивише еастава о воћарству, па уређивао и лист „Баштован"; био је тачан перовођа у црквеним опћинама; пословођа у земљорадничкој задрузн; истрајни радник у свима народним пословима као црквени скупштинар, одборник учит. Конвикта, председник певачког друштва „Невена" и др.; школски човек и стручњак у школским и учитељским стварима, те као такав одборник и председнпк среског учит. збора, па члан Епарх. Скупштине Бачке и Епарх. Школ. Одбора Бачкога, Школскога Савета; члан управног одбора а после председник учит. деон. друштва „Натошевића"; сарадник многих српских листова и сауредник прво „Школ. Одјека" а кроз шест година уредник „Школског Гласника" И најзад као наш књижевник и члан Књижевног Одељења па н одбора Матице Српске. Шокојник наш на свима овим пољима и *